У еванђелској бесједи послије Литургије у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у недјељу 7. септембра, јереј Никола Скопљак се запитао колико сваком од нас учињено дјело ближњих наших причињава радост, колико, за та добра узвраћамо благодарношћу Ономе који стоји иза сваког доброг дјела.
“Покушајмо да преиспитамо нашу савјест и сами откријемо степен наше захвалности Богу, Којем захваљујући и осјећамо и радујемо се у овом нашем овоземаљском животу. Увидимо колико занемарујемо добра дјела која нам Бог по милости Својој чини, и колико мало ми са своје стране узносимо захвалност Њему, Дародавцу свих добара. Све што ми људи имамо на овој планети није наше, већ Божје; не припада нама, већ Богу; јер није створено нашим снагама, којих без Божје силе ни немамо, већ Божјим. Стога би требало да најприје Њему узносимо захвалност, Богу нашему, па тек онда створењу руку Његових које нам чини добро. Ако нема Бога међу нама, нема ни истинског добра, ни истинске правде, ни истинске љубави, нити било чега истинског што може донијети потпуну радост и искрену захвалност”, бесједио је о. Никола и подсјетио на јеванђелску причу Спаситеља нашег о злим виноградарима:
"Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Човјек домаћин представља самог Бога, виноград ову нашу планету, пивница и кула означавају сва дјела Божја која су на земљи а виноградари представљају нас људе. Бог је нама људима створио све да можемо да живимо као бого-људи, међутим ми смо сами учинили, од свега добра што га Бог створи, себи муку и јад. Муку до муке и јад до јада. Ми сами хоћемо да скројимо свијет онако како то нама тренутно одговара и у том нашем труду изостављамо Онога Који је најважнији, без Кога се ништа не може створити - Бога.И ми смо слични виноградарима из данашње јеванђелске приче, који „када им господар од винограда посла слуге своје да приме плодове од винограда, једне избише, једне убише а једне камењем засуше.“ Тако и ми полажемо наде своје у сопствене снаге, које не могу уза све наше трудове да оду даље од земље; у силу оружја, која нас само све више истребљује, и заштиту камења, које нас окамењује умјесто да нас штити; и трудимо се мислећи да идемо напријед, а за Истину не желимо ни чути нити је желимо схватити. Будимо достојне слуге Господара нашег и живимо по заповијестима Његовим, волимо се јеванђелском љубављу, не полажимо наду у свијет, већ у Створитеља свијета, захваљујући му непрестано на милости Његовој. Живимо врлинским животом и не испуштајмо Бога из мисли својих, узносимо захвалне молитве за све и свја што нас сналази у животу и полажимо неизмјерну наду у Бога, Пресвету Богородицу и све Свете Његове”, поручио је у слову поуке о. Никола.
