Најновија новинарска пашквила самозваног и за једнократну употребу ангажованог „вјерског аналитичара“, лажног социолога религије Мирка Ђорђевића (Mirko Đorđević, „Prolegomena za srpsko-rusku strategiju“, Republika, година 23, бр. 508-511, Београд 2011, 1. септембар – 31. октобар 2011; пренио лист Danas од 9. септембра 2011. под насловом Šta je mitropolit Ilarion predložio patrijarhu Irineju), сама собом не би заслуживала пажњу да није у њој низа неистинâ и да не иде на руку ионако дезинформисаној јавности и већ виђеним нападима на јединство Српске Православне Цркве и на њезину осмовјековну канонску јурисдикцију, коју поштују све помјесне Православне Цркве и све нормалне – што ће рећи демократске – државе.
Овог пута за атак на Српску Православну Цркву – а како ћемо видјети у памфлету, не оставља на миру ни државу Србију и њезине органе – повод му је била недавна посјета митрополита волоколамског г. Илариона Алфејева, предсједника Одјељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, Патријаршији српској у Београду и Митрополији црногорско-приморској, као и званичницима државе Црне Горе.
Прво се на удару Ђорђевића нашла држава Србија, њен предсједник и њен министар иностраних послова. Са министра Јеремића и однекуд само Ђорђевићу знаног „црногорског верског рата“ између Српске Православне Цркве и државе Србије – што је више него несувисло – он прелази на Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, вријеђајући га на крајње приземан и простачки начин. Не улазећи у анализу увреда изнесених на рачун залудног попа Јоаникија, како га назива врли Европејац Ђорђевић, јасно нам је да је прави повод уствари лист Danas и његова, најблаже речено, сумњива репутација. Сјетимо се: управо је владика Јоаникије тај који је медијима у кратком реаговању (26. јула) објаснио садржај поменуте посјете митрополита Илариона и нагласио да није било ни ријечи о фамозном „конфедералном статусу“ Митрополије црногорско-приморске унутар Српске Православне Цркве. Међутим, Danas и остале сличне „изворе“ у Србији и те како је погодила истина изречена од стране владике Јоаникија, па је из њихове перспективе реакција поменутог „стручњака“ неопходна и добродошла.
Аутор, иако се представља као изузетан „експерт“ за питања религије, не зна (!) да је владика Јоаникије епископ једне од најстаријих епархија Српске Православне Цркве, епархије коју је основао Свети Сава 1219/1220. године и која територијално обухвата већи дио данашње Црне Горе, односно цјелокупна подручја општинâ Никшић, Плужине, Шавник, Жабљак, Мојковац, Бијело Поље, Беране, Андријевица, Плав и Рожаје, са близу стотину свештеника, монаха и монахиња, нити зна – или неће да зна – да је он и члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Толико би макар морао знати будући да је по наруџби државних црногорских медија у више наврата „расвјетљавао“ питања из историје Цркве у Црној Гори, а овдје се показује као незналица, човјек несвјестан елементарних чињеница из историје и савременог устројства Српске Православне Цркве. Није тешко претпоставити за коју се страну опредјељивао. Ни тада му није био манир да слиједи истину, па због чега би и сад нешто мијењао? Сада је својој више но површној, проблематичној и на несувислим претпоставкама заснованој „анализи“ само додао увредљиви тон, губећи осјећај за мјеру и елементарну пристојност – о човјечности и истинољубивости да и не зборимо...
Ђорђевић, по свему судећи, кад је исцрпио све могуће мотиве и мете, послије напада на Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја, са дрскошћу се обрушава и на митрополита Илариона („руски велможа“), који је један од најугледнијих епископа у православном свијету. Једина страна која остаје нетакнута његовим памфлеташким пером јесте црногорски државни врх и такозвана ЦПЦ. Не бисмо, попут њега, били издајници истине ако бисмо као наручиоце његових „писанија“ изнова препознали управо ове двије структуре и оне центре моћи који разбијају јединство нашег народа, а сада, по истом моделу, желе да разбију и јединство Српске Православне Цркве. С наше стране, наравно, изостаће вријеђање тог дичног аутора, не зато што га не заслужује већ стога што нам то не дозвољавају васпитање и моралне норме које поштујемо. Non omnia possumus omnes, а оно што може „експерт“ Ђорђевић заиста не може нико. Sapienti sat.
Служба за информисање Епархије будимљанско-никшићке
