У недјељу, 18. септембра, на празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете, у присуству родбине и бројних грађана, на градском гробљу у Никшићу сахрањен је протојереј-ставрофор Милош Перовић, дугогодишњи свештеник Црквене општине Никшић и Епархије будимљанско-никшићке. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са бројним свештенством.
Опијело над одром новопрестављеног слуге Божијег протојереја-ставрофора Милоша Перовића, пред црквом Светих Петра и Павла у старом Градском гробљу, служио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије са бројним свештенством и свештеномонаштвом Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. У надгробној бесједи Преосвећени Владика је казао да је Господ проту Милоша призвао у најтежим временима да буде Његов служитељ, служитељ Светог олтара, да приноси бескрвну жртву Господу Богу живоме и носи свој и крст свог народа. Пјесма, којом нашег проту испраћамо на овај пут вјечни, заиста одговара његовом животу, јер је до краја свог живота часно и честито служио свету службу за коју је изабран, рекао је владика Јоаникије.
“Прота Милош је поживио безмало цио један вијек, вијек који је био препун искушења и зла, да је народ имао обичај да каже као да га је Бог препустио сатани. Међутим, десница Божија која је изабрала нашег проту да од најранијег узраста крене путем Божијим, водила га је и оснаживала у све дане његовог живота да часно носи крст Господњи и проповиједа Јеванђеље спасења, мира и љубави свима са којима се сретао. О том тешком времену може се говорити надуго и нашироко, али довољно је рећи да је генерација свештеника, којој је припадао прота Милош, скоро (била) побијена, а промислом Божијим остао је прота и један мали број часних свештеника који су примили крст Господњи и нијесу га се одрекли“, истакао је Његово Преосвештенство.
Протојереј-ставрофор Милош Перовић је рођен 25. марта 1917. године у селу Шобајићима, општина Даниловград. Након основне школе и гимназијске полуматуре, на Цетињу и Сарајеву је похађао шесторазредну Богословију и завршио је 1937. године са одличним успјехом. У чин свештеника рукоположио га је Митрополит Петар Зимоњић 14. маја 1938. године. Прва парохија у којој је службовао били су Бањани код Никшића, а послије двије године премјештен је у Спичанску парохију, у мјесто Мишићи код Сутомора, одакле је 13. јула 1941. године морао да се врати у своје родно мјесто, јер је дошао у сукоб са припадницима италијанске окупаторске војске. Учествовао је у Тринаестојулском устанку и бици на Созини, а потом се, преко црмничке, ријечке и љешанске нахије, под веома тешким околностима пребацивао ка родним Шобајићима.
“Он је био млади свештеник у вријеме када је то било веома тешко, када се сваки скојевац препоручивао за добру каријеру на начин што ће псовати Бога и увриједити свештеника. То је и најмање на шта су били навикли наши свештеници послије свих оних убијања, пребијања, застрашивања и уцјењивања. Али ко ће побиједити онога који је са Богом, а наш прота је остао вјеран Богу као право јагње Божије, незлобив, пун трпљења, љубави и поуздања у Бога. Никоме се није светио, никога осуђивао па је тако придобијао људе и непријатеље, а Бог му је дао разум, интелигенцију и памет, па се није било лако спорити са протом Милошем, не зато што је био надмоћан са својом интелигенцијом, коју је неоспорно имао, него зато што је све придобијао трпљењем, љубављу и благом ријечју Божијом. Вриједјело га је упитати понекад о том времену, знао је прота о томе да прича надуго и нашироко, али никога не осуђујући, него свједочећи какво је зло вријеме тада било“, рекао је у надгробној бесједи Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Послије Другог свјетског рата свештеник Милош Перовић је враћен у Бањане на повјерене му парохије од границе према Требињу, до голијских висова и планине Његош. Свештеничке дужности обављао је предано и био омиљен код народа као одлучан човјек и свештеник који није узмицао пред повременим овоземаљским тешкоћама, које најчешће није ни помињао, већ је прелазио преко њих, опраштајући великодушно чак и онима који су му отворено пријетили.
“Није прота никада био сам. Са њим су били анђели Божији, а било је и честитог народа, који је поштовао свештеника и Цркву, а право задовољство је било слушати проту како прича о тим тешким временима, лијепим примјерима и свједоцима праве, исконске, стамене, непоколебљиве вјере Божије и то је нашем проти давало крила. Био је такав да га је доброта Божија и људска највише удивљавала и оснаживала, а његов благи лик увијек је свједочио благост, милост, човјекољубље, братољубље и разумијевање“, нагласио је Преосвећени Владика.
За предани рад у Цркви Божијој прота Милош Перовић је одликован црвеним појасом 1948. године, у чин протојереја рукопроизведен је 12. маја 1964. године, а право ношења напрсног крста добио је 2004. године.
“Бог му је дао да уђе у десету деценију. Надживио је многе од оних који су га прогонили, а није мали број био таквих. И ево, иде прота, испунивши дане свог живота и остављајући лијепу и бројну породицу, остављајући и своју духовну породицу која је такође бројна. Многе је крстио, вјенчао, опојао, много добра учинио у овом животу и потрудио се, па га је Бог наградио лијепом старошћу, лијепим породом и лијепом пажњом. Све је то он заслужио, нека га Бог награди за његов труд, а ми Господа молимо, пошто је наш прота кренуо на овај пут вјечни да посвједочи пред Богом о оним честитим људима, породицама и домовима, који су држали вјеру у најтежим временима, а због његове вјерности, усрдности, непоколебљивости и доброте у служењу Господу, њега ће Господ, сигурни смо, примити у своје вјечно наручје са оним ријечима “Добро слуго, добри вјерни у маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити“,“ рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
У име породице обратио се Слободан Перовић, син почившег протојереја-ставрофора Милоша, који се у Господу упокојио 17. септембра 2011. љета Господњег у Никшићу.
