У Подгорици је 4. априла одржана промоција Зборника радова са Међународног научног скупа „Правни положај Цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас“.

Стање у односима између државе и Цркве у Црној Гори је потпуно нерегуларно, неартикулисано и неријешено, али се надамо да ће ипак доћи до једног здравог успостављања односа државе са Српском православном црквом и да ће та питања бити што скорије ријешена, казао је синоћ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије на промоцији Зборника радова са Међународног научног скупа “Правни положај Цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас“ одржаног 2008. године у Бару.

Промоција је, у организацији правних савјета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, одржана у крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици у склопу прославе 1700 година од доношења Миланског едикта.

Митрополит Амфилохије се у свом излагању осврнуо на историјске последице и значај тог акта за наше просторе, али и за европску и евроамеричку цивилизацију. “Ради се једном великом историјском процесу који потпада под област правне науке и канонског права Цркве, области за озбиљно проучавање“.
“Оно што нас занима овдје, то је тај однос који се данас обликује и формулише на нашим просторима између цркава и вјерских заједница и држава. Тај однос настаје након радикалних промјена на просторима бивше Југославије и формирања нових држава. Свака од тих државица је обавезна и несумњиво принуђена да регулише односе између цркава и вјерских заједница и државе. Већина њих је то практично већ урадила, Македонија до одређеног степена, једина Црна Гора до данас званично и правно није регулисала те односе, сем начелно уставом из 2007“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Владика је нагласио да црногорска држава још није донијела било какав закон о црквама и вјерским заједницама. “На томе смо ми инсистирали од самог почетка, али до сада нијесмо успјели да ту утичемо. Додуше, и у Црној Гори су у последње вријеме склопљени тзв. темељни уговори између Римокатоличке цркве, Исламске вјерске заједнице, Јеврејске вјерске заједнице, која се први пут у историји појавила на нашим просторима, и државе Црне Горе. Једина која је остала ван тог процеса је црква која је својом историјом обликовала Црну Гору, која је била и државна црква у вријеме Краљевине Црне Горе и која је непрекидно присутна до данашњега дана – Српска православна црква, односно Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ: Будимљанско-никшићака и дјелови Милешевске и Захумско-херцеговачке епархије“.

Владика се осврнуо и на уставно одређење Цркве. “За разлику од претходног устава, у којем је постојало одређење Православна црква, Римокатоличка црква, Исламска вјерска заједница и друге вјерске заједнице, садашњи устав је искључио то одређење и поново се вратио оном називу који је био у вријеме комунизма и који је такође забиљежен у Закону о вјерским заједницама из 1977. године, који је својевремено важио за читаву Југославију. Назив вјерска заједница је пежоративан, понижавајући за Цркву“. Ова установа, којој припадамо и коју свједочимо у нашем времену, већ двије хиљаде година се назива Црквом и ми не можемо прихватити да нам неко узима име које је признато и познато кроз сву историју“, нагласио је Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је рекао да Црква све вријеме настоји да помогне Влади и државним органима да се питање односа државе и цркве у Црној Гори ријеши на један здрав и савремен начин, сагласан и традицији и међународном праву и устројству које постоји у државама Западне Европе. “Нажалост, нијесмо имали успјеха у томе. Поднијели смо један нацрт тога темељног уговора надлежним владиним органима, али нам још увијек није на то одговорено“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Митрополит Амфилохије се осврнуо и на последице правног вауума који прозводи примјена Закона о вјерским заједницама из 1977. “По том превазиђеном закону и дан-данас се управља Црна Гора, и једино Црна Гора од свих држава насталих распадом Југославије. Он је изгубио сваки правни смисао, јер више не постоји држава каква је била онда. То је неријешено питање и једна од последица тога јесте управо чињеница да је у новије вријеме, по први пут, МУП Црне Горе довео под знак питања и постојање Српске православне цркве, односно њених јединица у Црној Гори. С тога разлога многи од свештеника који су из Србије, Републике Српске и Русије нијесу добили право боравка и рада у Црној Гори, па су од њих тражили да напусте Црну Гору. Ипак, Управни суд је већи дио тих одлука МУП-а поништио“.

Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије казао је да гледајући садашње стање у односу црногорске државе и Српске-православне цркве, а имајући на уму Милански едикт који се налази у самим темељима европске цивилизације у односу на нашу правну традицију, изгледа као да смо утонули у неко предцивилизацијско стање.

“Шта смо све чули од људи на највишим државним функцијама за последњих десетак година, какве све намјере су изречене. Недавно је са једне такве адресе саопштена једна лаж у лице цијелом народу да се имовина Митрополије и осталих епархија СПЦ у Црној Гори води у државним књигама друге, иако најближе братске државе Србије. То је ноторна неистина и обмана јавности. Да је то рекао неки човјек који је ноторна незналица, то би било донекле разумљиво“, рекао је Владика Јоаникије.

Владика је рекао да је овај зборник добар подсјетник “и на нашу дужност и на дужност државе да, сви са своје стране, дамо пуни допринос регулисању односа између цркве и државе. Овако стање није добро. И, свакако, држава би требала да схвати да је то једно много важно питање и да од решења тог питања зависи наша укупна будућност, не само нас као Цркве него ако хоћете и државе. Јер, ипак је Цркви глава Господ Бог, а држава стоји на добрим законима и на уређеном систему који штити право свих“.

Владика Јоаникије је нагласио да је нарочито важно, што је још Свети цар Константин својим едиктом потврдио, како држава регулише свој однос према вјерским слободама.

“То питање је, просто, срж свих права у једној држави“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Он је рекао да није довољно донијети закон који регулише односе цркве и државе, него је потребно донијети и закон о враћању неправедно одузете црквене имовине. “Прије једно десетак година је донешен закон о реституцији, а нама је тада дато утјешно обећање и објашњење да ће се враћање црквене имовине регулисати посебним законом, што до дан данас није учињено“.

“Држава до сада није на прави начин показала добру вољу ни за дијалог са Црквом ни за регулисање ових питања. И поред тога ми имамо и имаћемо стрпљења и гледаћемо да у сваком случају испоштујемо државу и да у духу повјерења радимо на добру и државе и Цркве“, закључио је Владика Јоаникије.

Др Богољуб Шијаковић, професор Православног Богословског факултета и бивши министар вјера у владама СРЈ и Србије рекао је да епархије СПЦ у Црној Гори не траже ништа за себе што не траже за друге.

“Слобода је једино слобода ако је имају сви“, рекао је Шијаковић.

Ријечи цара Константима којима даје слободу “и хришћанима и свима“, сматра Шијаковић, упућују нас у срж слободе. “Данас сви знамо да вјерске слободе, и индивидуалне и колективне, треба схватити не само као права вјерујућих него и као одговорност државе за реализовање права вјерујућих. Држава је дужна да у јавној сфери, и у културном и у политичком амбијенту јемчи практиковање вјерских слобода у свакодневном животу, јер су вјерске слободе фундаменталне и структурално важне за свако савремено друштво“.

“Постоји, дакле, дужност да се обезбиједи правни и социјални амбијент за слободу вјере“, подвукао је Шијаковић.

Он је нагласио да не само да је држава одговорна за практиковање наше вјерске слободе него смо и ми, као вјерујући хришћани, одговорни за свијет у ком живимо. “И можда би се могло рећи: што је јача и племенитија наша вјера, то је и наша одговорност за свијет у ком живимо већа. Онда би у овој саодговорности државе према вјерској слободи и вјерујућих према свијету у ком живимо, могао бити један данас важан аспект Миланског едикта: Едикт наглашава једно важно начело неутралности државе кад је у питању област вјероисповиједања“.

Шијаковић каже да постоји један савремени израз за ту неутралност који се често погрешно користи, нарочито у нашем локалном амбијенту када се говори о тзв. секуларној држави.

“Секуларна држава тобож не би требало да је заинтересована за област вјере. Међутим, у појму секуларности треба да разликујемо два реална момента: секуларност државе и секуларност друштва. Секуларност државе значи да држава разликује свето или сакрално и секуларно или свјетовно. А држава разликује свето и секуларно да би се она сама задржала у простору секуларног а простор светог препустила црквама и вјерским заједницама“, објаснио је професор Шијаковић.

“Управо то је начин да држава доношењем добрих закона и владавином права покаже да поштује религију као израз људске слободе и традиционалне културе која је дио идентитета личности. Према томе, секуларност државе у начелу није супротстављена практиковању вјерске слободе већ овај реални момент секуларности државе служи да се практиковање вјерске слободе правно и културално омогући“, објаснио је он.

Шијаковић је рекао да је нешто сасвим друго секуларност као његово стање, карактер, идеологија. „Такође је важно правити разлику између секуларности грађанског друштва и секуларизма као идеологије. Секуларност грађанског друштва је један момент у историји социјалног развоја, у историји политичких идеја. И како год да је схватимо, секуларност грађанског друштва би морала да подразумијева наведену секуларност државе која простор светог препушта црквама и вјерским заједницама, а не да посеже да га сама прописује“.

“Секуларизам, пак, као идеологија, а она је још присутна, нарочито у посткомунистичким друштвима, и такорећи је обавезно повезана са атеизмом, понекад чак и са нетрпељивим и агресивним антитеизмом, оријентисан је ка деструкцији традиционалних идентитета, ка митологизацији науке и научне рационалности и окренут је индивидуалистички схваћеним правима и индивидууму“, објаснио је професор Шијаковић.

“За све ово можемо наћи потврду у Миланском едикту и та неутралност, или модерним језиком казано – секуларност државе ни на који начин не допушта и не даје право држави да ограничи вјерске слободе. Напротив, она захтијева и тражи од државе да простор светог препусти цркви и да правно нормира ту област“, закључио је професор Шијаковић.

Модератор промоције, којој је присусвовао велики број заинтересованих грађана, међу којима су били и амбасадор Србије у Подгорици Зоран Лутовац и поједини посланици у Скупштини Црне Горе, био је протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске.