Заслужено мјесто у програму културно-духовне манистације “Дани Светог Василија Острошког“ нашла је и промоција сабраних дјела Новице Тадића, која је одржана у петак 10. маја 2013. “Сабране песме“ публиковане су у пет књига у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, које је и суорганизатор ове промоције.

Оцјењујући да је књижевни углед стицао мукотрпно и споро, не зато што његова поезија није задовољавала високе естетске критеријуме, већ стога што је критичарима и читаоцима поезија Новице Тадића, из неких разлога, стално измицала, професор Милорад Дурутовић је истакао да се тако десило и да су најзначајније књижевне награде и интересовање критике стигли тек у посљедњој деценији пјесниковог живота.

“Парадоксално је што одмах морам истицати због укупне јавности у Црној Гори, да је Новица Тадић један од највећих и да је српски пјесник, и што морам подсјећати да се родио у Смријечну код Плужина, а да је средњошколске дане провео баш у овом граду. Тако морам чинити, јер за скоро четири деценије, колико је трајало Тадићево стваралаштво, у Црној Гори се за њега, углавном, није ни знало, или се није жељело знати. Јер да јесте, одавно би поезија Новице Тадића била уврштена у школску лектиру. Но, све да је тако и било, та би поезија, као и поезија многих других српских пјесника, вјероватно, била протјерана из овдашње лектире“.

“Због свега тога, радује што је Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори објавила „Сабране песме“ Новице Тадића и на тај начин исправила макар нешто од неправди учињених према овом пјеснику. Посао уређивања и приређивања овог петокњижног издања повјерен је истакнутим универзитетским професорима и књижевним критичарима: Јовану Делићу, Лидији Томић, Горану Радоњићу, Јелици Стојановић и Драгану Хамовићу, који, не само што је приредио ове “Сабране песме“, већ је уз проф. Делића и најзаслужнији за афирмацију Тадићевог стваралаштва“, навео је Дурутовић.

Илуструјући своја запажања о поезији Новице Тадића стиховима из неколико пјесама, проф. др Јован Делић је казао да је он пјевао о “огромном присуству зла у свијету“. То зло Тадић је дочаравао сликајући демоне, који опсједају сваког живог човјека.

“Када су га питали, а и сам је размишљао о наслову “Ђаволов друг“, он је рекао да између тог наслова и молитвеног тона његове поезије не само да не постоји неки велики раскол, него постоји озбиљна сагласност. Нема тог живог човјека, мислио је он, кога није нечастиви походио, искушавао, наводио на зло и коме макар на тренутак није био друг. Од сусрета са искушењима демонског типа Новица Тадић је правио једну од најаутентичнијих пјесничких дјела које знам и бранио се оваквим пјесмама“.

“Поред тамне стране његове поезије, која свједочи о присуству демонског у овом свијету, његови демони се множе као што се Божанске силе и снаге множе, као што се Бог јавља и пројављује у свакој ствари, како он каже, у овим стиховима показује се шта је то Васкрсење, шта је распеће, и то да су најслађи Христови плодови, да је распет и крстолик свако од нас ко се сјећа Христовог распећа, ко га прихвата као своје, ко је кадар да понесе крст, ко је кадар да прославља Христа. Из прочитаних стихова, видимо, исијава и показује се колико је Тадићева поезија, истовремено, и свијетла поезија, колико у њој има оног молитвеног и ослоњености на светоотачку литературу“, рекао је Делић и додао:
“Имао је Новица Тадић суза за све нас. Његова поезија је пуна, доиста, плача и молитве. Готово да не знам пјесника који има ту моћ саживљавања са неким ко је у несрећи, у патњи, ко је презрен и понижен, као што је имао Новица Тадић. Био је фасциниран тиме како се поезија, понекад, овјерава накнадно, како се нешто што је чиста фантазмогорија, што је поетска визија, визија зла, одједном потврди у стварности као најстрашније најконкретније зло. Он каже да је давних дана испјевао пјесму о огњеној кокоши и да је та огњена кокош снијела огњено јаје, али да је послије неколико деценије видио како то огњено јаје лети изнад његовог Земуна, пада на Батајницу и Београд. Видио је у бомбардовању Србије 1999. године нешто што је својом поезијом, на неки начин, наговијестио“, истакао је Јован Делић.

“Пред нама је издавачки подухват Издавачког центра Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и изузетно вриједан рад Драгана Хамовића, који је ишао трагом Тадићеве тежње да “састави бесконачну поему од мноштва фрагмената“, казала је проф. др Лидија Томић, уредник у Издавачком центру.

“У свакој књизи концентрисана је по једна деценија Тадићевог пјесничког блага, а у петој књизи налазе се пјесме из недовршеног рукописа “Ја и моја пратња“, као и до сада необјављени рукописи, с различитим тематским усмјерењима. У пету књигу под називом Оставштина, Драган Хамовић је уврстио библиографију Новице Тадића коју је урадила Гордана Ђилас „помоћу које читаоци и тумачи могу да стекну потпунију информацију о песниковом опусу и респективној критичкој литератури о његовом делу.“

“Овако уређен комплет књига пружа више могућности читања, прво, да слиједимо Тадићев пјеснички низ и да сагледамо живот посебно уређеног свијета поезије. За све који су познавали Новицу Тадића, посебно оне који се живо сјећају његових гимназијских дана у Никшићу, није непознато одакле потиче тамни и уклети свијет ове лирике. Сјенчењем помјереног свијета Новица Тадић слика ругло и пакао овоземаљског постојања, уздижући га из чистог ума до Бога и истине да је људска усамљеност и несрећа толика да се из ријечи демонске јаве остварује просветљење, а из крика и побуне свјетло вјере и спасења“, оцијенила је Томић.

“Тадићеве песме поседују уверљивост и снагу сведочанства, а он место крунског сведока прилика, видљивих и невидљивих. А сведок, у хришћанском речнику, превод је речи мартир, што значи и мученик, страдалац. Сведочење је пострадање. У ту прећутну етимологију уверава нас сваки Тадићев запис у стиху, од првих до последњих, кад му је, као последња реч, на уста потекла крв“, рекао је на промоцији у Никшићу, Драган Хамовић.

Хамовић је уочио “дубинско пјесничко препознавање“ Новице Тадића са сиријским подвижником Јефремом Сирином.

“Што се више ближио земном крају све више је звучао и гласио као какав српски Јефрем Сирин, на кога ми је био скренуо пажњу. Када сам добавио преводе “сузних мољења“ сиријског подвижника из IV века одмах се видело да је посреди дубинско песничко препознавање. На почецима српске песме стоји глас дубоког покајања, а таква је завршница Тадићеве поезије. Многи нису разумели песникову духовну еволуцију, па га воле само као песника гротеске и ругалица, али сва је прилика да ће и такви све више разумевати његов молитвени, скрушени глас“, мишљења је Хамовић.

Он сматра да је мало ко умио да на сведеном простору текста оствари најбираније ефекте, као што је то умио Тадић.

“Био је песник невероватних сагласја. Рецимо, урбане и често хумором овејане колоквијалности у споју са језгреним језиком и знамењима Вуковог Новог или Даничићевог Старог завјета. У друштву најбољих, мимо свога нараштаја и времена, у поређењу онога што је заједничко и упоредиво, видимо песникову праву цену. Читајући Тадића напречац дозовемо Његошеву визију “вражје силе“ што је “одсвуд оклопила“ и доживљаја људи као “паклених духова“. Крајње сажимање израза прва је одлика што Тадића приближава магистралним гласовима Настасијевића и Попе... Помаже тако Тадић песничким претходницима да се одрже, потврђујући се опет у своме изразитом потомку.“

Промоцију сабраних дјела Новице Тадића употпунила је и овој вечери својим присуством дала емотивну ноту, родбина нашег уваженог пјесника.