“Истина је као вода, она увијек нађе свој пут. Тако ће истина о страдању српског народа наћи пут до светске јавности. Косово и Метохија је мој завичај и ја морам да бдим над њим“, казао је аутор Веселин Џелетовић током представљања романа “Српско срце Јоханово“, које је у петак 11. октобра 2013, одржано у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.
Роман-поемa “Српско срце Јоханово“ посвећен je несталим и киднапованим нашим сународницима са простора Косова и Метохије, a настао je на основу истинитог и потресног догађаја, који личи хиљадaма других који су задесели српске породице на Космету. Књижевник, публициста и новинар Веселин Џелетовић, велики борац за очување косовског завјета и истине, испричао је, пред никшићком публиком, како је настала ова књига, а претходио јој је сусрет са једним посве необичним човјеком, кога је упознао на Косову и Метохији, присуствујући сахрани супруге свог пријатеља Јована.
Јован је, од стране шиптарских екстремиста киднапован 1999, потом и убијен, а његови органи су, као и других отетих Срба, продавани широм свијета. Јованову супругу 2004. силовала је група Шиптара. Не могавши да истрпи нанијету срамоту, убила се, оставивши за собом малољетног сина Милана.
“Присуствовао сам тој сахрани. На гробљу је било свега десетак стараца и старица. Све што је младо побегло је са Косова, плашећи се за свој живот, јер тамо убијају кад год и како год желе. Тамо је лов на Србе увек отворен. Међу старцима приметим једног човека који својим оделом и понашањем не припада времену и простору у коме се налази и који, са неком врстом аристократске дистанце, посматра шта се дешава око њега. На питање ко је он добијам стравичан одговор. Кажу: Он носи срце нашег Јована. Почињем причу са тим човеком, који је на Косову и Метохији провео три године у различитим интервалима“.
“Барон Јохан Вагнер, Нијемац, сазнао је да болује од тешког обољења срца и да ће ускоро умрети. Будући веома доброг материјалног стања успео је да плати трансплантацију, међутим, након шестомесечног постоперативног третмана, он почиње да сања непознате пределе и људе. Ти снови, временом, су се претворили у кошмаре ратних слика и натерали га да сазна чије срце носи. Уз помоћ читавог система веза открио је да му је живот спасио Јован, Србин са Косова и Метохије. Сазнавши име човека и место где је живео, он креће на Космет да породици понуди паре и на тај начин се, макар, материјално одужи. Дошавши на Косово, пред Грачаницом Вагнер, како је испричао, препознаје цркву из својих снова. Пришавши кући покојног Јована, видео је то дете кроз бодљикаву жицу. Каже, срце је хтело да му искочи из груди, шавови да попуцају, осећао се као да је познао дечака, није ни приметио да је рука, којом је ухватио бодљикаву жицу, крварила. Чак се и дете њему обраћало са “тата“. Да ли је могуће да срце преноси нека сећања или не, он тога није био свестан, тек сусрет са дететом, његов детаљан свега што се дешавало, једноставно, та сцена натерала ме је да напишем поему“, казао је Џелетовић.
Ова потресна прича изазвала је у њему толики бол да је за два сата написао поему од пет страница, истакао је аутор.
“То је једноставно искочило из мене, као да ми је неко диктирао док сам исписивао странице. Доста мојих пријатеља чуло је, касније, ову моју поему и натерали су ме да те горке стихове преточим у роман, који се, ево, налази пред вама. „Српско срце Јоханово“ доживео је 11 издања и продат у преко 30 хиљада примерака. Истина је као вода, она увек нађе свој пут, тако ће, надам се, истина о страдању српског народа наћи пут до светске јавности. Косово и Метохија је мој завичај и ја морам да бдим над њим. Завичај вам нико не може узети, као ни успомене и што сте даље од завичаја он све више боли и дозива. Моја вера да су Косово и Метохија и сада српски је велика и јака. Није то нека локвица коју може свако да замути, него је, стварно, као бунар дубока“.
“Ова белосветска фукара покушава да убеди да је на Косову добро и да је доле демократија, а сви они веома добро знају истину. Истину знају сви људи који се баве Косовом и Метохијом. Свако кога сам упознао, а то су људи од дигнитета и интегритета, свако ко се упознао са истином Косова и Метохије променио је веру и прешао у православље. Знам 30 људи који су то урадили, почев од Марије Лине Веке, Италијанке која је писала о оном Французу који, такође, носи срце Србина. Она је једина имала храбрости. Десет хиљада новинара, сигурно, је било на Косову, али они пишу по задатку, не о ономе шта се, заиста, догађа. Зато ми морамо да причамо истину, да се сазна ко је страдао, ко и даље страда, у чијим рукама је истина и чија је тапија Косово и Метохија. Питају ме често зашто пишем о Косову кад нисам одатле, а ја кажем да је Косово у гену сваког Србина, оно у сваком од нас проради кад-тад, проговори и почне да дозива, зато пишем о томе“, наглашава Веселин Џелетовић.
Он је додао да је српски народ “бахато забораван и наиван“. Ми, према ауторовим ријечима, све заборављамо веома брзо, зато смо неспремни дочекали ратове који су нам се спремали. У том медијском рату смо изгубили, јер они имају силу, а ми имамо тапију Косова и Метохије, имамо истину.
“Шиптарима смета све што је српско, они због неспокоја живих ремете мир мртвих и ломе надгробне плоче на српским гробљима. Ломе све што је српско зато што им смета, зато што их подсећа на Србе. Тамо и ливаде миришу на српско трајање и они покушавају то да униште, али не могу јер, та земља је натопљена крвљу. Често као песник кажем, можда је то и тачно, да кад нас нема тамо нестане и божура, тамо и Ситница пресахне и тек кад се вратимо све то поново буде. Та гробља су запуштена, зарасла у шикару и трње, јер тамо не смете да одете, тамо су, како каже у песми, друмарине најскупље на свету, јер се плаћају животом. Тамо људи не живе, они трају од једне невоље до друге, тамо је туга толико велика да ви можете да је додирнете. Тамо су села и детињства ограђена бодљикавом жицом“.
“Ипак, верујем да Косово не можемо да отуђимо и да ће оно бити српско док је сунца и месеца. Проћи ће и ово време окупације, проћи ће време, како га зовем, Великог брата, али, понављам, наше је да причамо истину шта се стварно дешавало, која је сила ударила на нас због својих циљева. Ја чиним колико могу на свој песнички, књижевни начин, да ли ћу успети у томе не знам. Бог зна. Желим да додам да је Јохан Вагнер променио веру, јер дечаков стриц није желео да последњи члан те породице буде поунијаћен. Променио је, дакле, веру да би добио тог малог, усвојио га је, потписао неке услове које мора да испоштује. Дечак је жив и здрав, има обавезу да долази често на Косово, задржи своје презиме. Купио му је земљу на Косову и Метохији. На крају ће све, верујем, бити како треба“, поручио је књижевник Веселин Џелетовић.
У представљању романа “Српско срце Јоханово“ учествовао је и Слободан Росић, менаџер Издавачке куће “Поета“ из Београда. Он је казао да истоимено Удружење писаца окупља више од 400 стваралаца из Србије и расијања. Основни циљ им је да афирмишу младе писце и пјеснике, али и да упућују на истину, попут оне која је у књизи „Српско срце Јоханово“. Успјели су да је промовишу широм Србије, Републике Српске, а сада, први пут и у Црној Гори. Роман је награђен специјалним признањем Академије „Иво Андрић“. Превођен је на руски, енглески, француски и њемачки језик, а најављено је да ће се у децембру штампати и у Русији.
Сурова истина српског народа на Косову и Метохији, попут промовисане књиге “Српско срце Јоханово“, наћи ће се, наредне године, и на филмском платну, рекла је, овом приликом, Бојана Пепић, продуцент. Новац се, за сада, прикупља, а од Канцеларије за Косово и Метохију добили су документ да ће тај пројекат бити од националног значаја, истакла је она.
Програм је водио теолог Александар Вујовић, а вече су појањем употпунили хор Преподобне мати Ангелине и Лука Цицмил.
