У петак, 23. септембра у дворани „Парк“, у Херцег Новом, одржана је промоција часописа „Слово“, којег издаје Актив професора српског језика и књижевности из Никшића.
У представљању новог, 33. броја, чија тема је посвећена гуслама – српском псалмовнику, учествовао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је подсјетио на вријеме када се уз гусле пјевало у присуству мањег броја људи, поред огњишта и када се гуслама приступало кроз једну врсту нарочитог обреда.
“Када би се поменуо гуслар и да је вријеме да се чује његова пјесма, наступао би тај свечани тренутак у ком би се одмах утишале све оне обичне, свакодневне приче. То је тренутак који се очекивао и од кога је, умногоме, зависило како ће вече и разговор даље тећи. Гуслар је морао добро да размисли коју ће пјесму да одабере и који стихови су погодни за ту прилику, јер је послије пјевања уз гусле, разговор обично узимао главну идеју из пјесме која је испјевана, односно протумачена од гуслара. Гуслар нас је, дакле, уводио у тему која је од значаја за наше спасење, за наш живот“, рекао је Преосвећени владика Јоаникије.
Према његовим ријечима морало се водити рачуна коме се гусле дају у руке и којим поводом, нарочито ако је у питању свечаност, којој присуствује већи број људи.
“Тада може да гусла само одабрани, провјерени гуслар, који умије да лијепо извлачи тонове на струнама, који зна да добро пјева и има лијеп глас. Од суштинске је важности и то да гуслар зна да саопшти пјесму, односно, да је на свој начин, протумачи, да уђе у њен смисао и поучи, врло често и духовно и то је лијеп ток васпитања. Зато се мора пазити која пјесма се одабира, јер нема свака десетерачка епска пјесма такав квалитет, нити свако пјевање уз гусле може бити темељ за већу свечаност“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, осврћући се на љепоту некадашњег пјевања уз гусле, када није било потребе за озвучењем, јер су „тихи, али префињени гласови“ једног Добричанина или Танасија Вућића, сами утишавали све око себе. Данас се овај инструмент, сматра Владика Јоаникије, донекле комерцијализовао, а пјевање уз гусле на великој бини са озвучењем сасвим другачије звучи.
“У ово наше вријеме гусле и епска поезија су оспораване и одбациване и у тим дешавањима отпало је све оно што не може да издржи провјеру времена. Читао сам више пута пјесму „Диоба Јакшића“, али ту пјесму потпуно другачије доживљавам када је уз гусле отпјева добар гуслар, на примјер Бошко Вујачић, који вјешто истакне њен поучни и духовни смисао. Гусле, као и епска поезија, имају своју музикалност, нарочито она неримована, каква је пјесма о Страхињићу бану, која садржи унутрашњу музику коју провјерени гуслар добро артикулише. Једном ријечју, љепоту гусала можемо осјетити док слушамо доброг пјевача, који поје уз добре гусле, и што је најважније, који зна да одабере добру пјесму за пјевање“, закључио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.
Учествујући у промоцији „Слова“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, је запазио сличности тема Старог и Новог завјета, и оног инструмента који помиње Библија са темама о којима пјева наша епска поезија, почевши са косовским завјетом, преткосовским и косовским циклусом, па до новијих времена, закључно са 19. в. и Посланицама Светог Петра Цетињског.
“Постојао је један инструмент по коме су оне лијепе библијске пјесме – псалам, добиле име, имају струне и, рекло би се, да личе на гусле. Уз њих је пјевао цар Давид, а наставили су да га користе и преносе важну истину старозавјетни Израиљци, чекајући Избавитеља и избављење. Народ је осјетио да је тај старозавјетни инструмент, Даничић га на неколико мјеста назива гуслама, и оно што је испјевано уз њега, јако важан и да га треба памтити и чувати“, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, додајући да постоје не само велике и запањујуће сличности између библијских тема и догађаја о којима „пјева“ наш косовски циклус, него су слични и они преломни психолошки моменти, који старозавјетни Израиљ везују за неке догађаје, као што везују српски народ за косовски завјет и за саме гусле.
“Јевреји су пет вјекова прије Христа остали без државе и одведени у вавилонско ропство. Након ропства само су ријетки знали стари јеврејски језик, јер су сви били прихватили вавилонски језик као домаћи говор. Када су се из ропства вратили у Јерусалим потребни су им били преводиоци да би читали Свето писмо и да би разумјели језик својих прадједова. Старозавјетни Израиљ је пролазио кроз велика искушења са својим језиком, а на крају је доспио до онога о чему су пророци прорицали – до Спаситеља, а послије двадесет вјекова вратили су се у Палестину и обновили државу на истим принципима на којима је почивала држава коју описује Библија“.
“Када су у 19. в. обнављали свој језик они су користили не арамејски, језик којим је говорио Господ Исус Христос, него онај језик прије вавилонског ропства на основу кога су направили нови језик. Библија нам, заправо, указује на ту истину – ко не изгуби молитву и свој богослужбени однос са Богом, тај не може остати без језика. Судбина онога што чувају вјекови и онога што чувамо кроз гусле слична је судбини главног јунака пјесме коју смо вечерас већ поменули. Када Страхињић бан иде да нађе Турчина који му је отео жену, наилази на једног старца који му каже: „Твоме јунаштву свуд су броди гдје год приђеш води“, закључио је своје излагање протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Пред херцегновском публиком је говорио и професор Веселин Матовић, главни уредник „Слова“ и један од двадесет седам никшићких средњошколских професора, који су се 2004. године успротивили преименовању српског језика у црногорским школама.
“Да смо којим случајем данас у школама опет бисмо исто учинили и због овог новог именовања, које је већа подвала од ондашњег. Ондашњим преименовањем наставног предмета, српски језик није био избачен из школа и настава се, све до јуче, изводила на чистом српском књижевном језику, али је било нападнуто његово име и његова симболичка функција првенствено преко идеолошки конципираних програма. Свима је, ипак, ко је то желио, макар у школским свједочанствима било уписано да су учили српски језик. Данас је ситуација сасвим другачија“.
“Настава је почела да се изводи на нечему што није српски књижевни језик, не само номинално него и садржински, што је сурогат српском књижевном језику. Прича о томе да је скорашња нагодба власти и опозиције, иначе склопљена без питања говорника српског језика, а против науке и насупрот језичке стварности, некакав успјех у одбрани имена српског језика и његовог статуса у образовном систему, заиста је неодржива, при томе, стављање нашег отпора у њен контекст у најмању руку је неозбиљно“, нагласио је Матовић.
Он се осврнуо и на квази-лингвистичку формулацију црногорски језик, која је од недавно ушла у образовни систем Црне Горе.
“Тзв. црногорски језик није језик који има, како веле његови промотери, “лингвистичку основу“ (посебан граматички систем и унутрашњу структуру итд.) нити ће је икада имати, и ту му не могу помоћи ни устав, ни закони, ни власт, ни опозиција, ни Чиргић, ни Никчевић, а, богме ни ови нови протектори, па макар попили сву лингвистичку памет овог свијета. Лингвистичку основу, ако већ употребљавамо ту сумњиву формулацију, има само српски језик. Црногорски има само политичку основу и снагу државе, али нема ништа што би га чинило посебним језиком – ни гласовни, ни морфолошки, ни синтаксички, ни акценатски систем, другим ријечима, српски језик је лингвистичка, црногорски само политичка чињеница – име без садржаја. Оно што је наводно стандардизовано под тим именом, то је опет само српски језик, то су дијалекатске особине српског језика и ништа више. Не може се успостављати равноправност и једнакост између та два појма, између дрвета и његове сјенке, између заперка и коријена, односно плодоносне гране и оне која се сијече и у ватру баца“.
У промоцији су учествовали: др Горан Комар, народни гуслари Голуб Биговић и Милија Косовић. Промоцију, којој су присуствовали Марина Јовићевић, генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом и Дејан Мандић, предсједник општине Херцег Нови, организовали су: “Матица Боке“, “Српски Соко“ Херцег Нови, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, НВО “Глас“.
