Свето Писмо, сем значаја Богооткривења јесте “књига над књигама“ највише због тога што оно представља темељ свих књига - писаних и неписаних.
Не постоји написано здање, предањско учење или било које смисаоно слово које свој коријен не може наћи у страницама Светог Писма. Оно је постало свето, свакако због тога, и што је постало незаобилазно и то у два смјера: од откривене праистине ка другим смислима и од њих ка свом извору. Све књиге се сабирају у њему и оно их надопуњује, дава откривењски садржај и узрастање. Због тога је протоком времена Свето писмо све светије а све свјетске књиге у њему сажетије. Наизглед, изгледа да је већ све испричано у њему, али Бог је оставио људима свијетло мистике да – зависно од времена и настројења, више или мање виде или чују и да са своје стране дају допринос светости која нема краја ни почетка. Она је та која је ушла и прожела овај свијет и оставила другима да је у себи доврше. Због тог потенцијала надкњиге, над књигама се уздиже задатак истине, више или мање личне или заједничарске, а на који свака књига мора да одговори. Тиме се разликује градивно штиво које гради или надограђује нечије животе, од оног рушилачког које губи битку у оба свијета, јер много је више саграђено него шпто је разрушено и много је више настало него што је нестало. Сваки човјек, породица, народ или било која истинска свеза крви и душе, призвана је да својим животом допуни бар један лист Светог Писма и то је први и најдрагоцјенији дар: на једном мјесту, Бог и људи, учени и прости, јуноше и старци, сви остављају лични печат и ауторство за вјекове. Тако Свето Писмо постаје слика свачијег живота- неотуђива, живућа и растућа меморија свеживота. Ово је посебно значајно за нас – православне хришћане, који носимо епитет апостолских ученика и, свако у својој Цркви, и према свом удјелу, треба да изоштравамо пернице својих срца да у овом свијету оставимо што јачи и дубљи запис свога постојања. Један од таквих записа који хвата земаљско вријеме између дланова, пребира га по прстима, а потом када их отвори - Дух Божији својим дахом, од земље твори цвијеће у рукама, и његове латице - као странице доноси до свих нас, јесте и књига “Цетињска богословија 2002-2013.“ коју аутори здјелаше, у славу Божију и на свједочанство ангелима и људима. Иако је један приређивач дјела – изабран од своје Цркве да поднесе трудове њеног издања, он доноси вијенце ауторства свима – поменутима и онима који помињу, које су они исплели раније али их и оставили иза себе – некоме ко је кадар да их на Божијој њиви све покупи и не заборави. Овај терет незаборава је можда и највећа потешкоћа у саборнику овог типа, јер приређивач је тај који мора у прегрштима да одваја, да сабира а не расипа. Због тога ове странице миришу и на смиље и на босиље, на љиљане и божуре и на сваки миомирис који собом носе Богослови и њихови Богоучитељи, који долазе из свих крајева наше земаљске отаџбине.
Њен значај је вишеструк – најмање тројак: житијски, образовни и проповједнички. Житијски, Богословска школа отвара само мало своје скромне двери да завиримо у њено битисање, оно које се углавном савршава у “клијетима“ које клијају и доносе род “...по тридесет, по педест и по сто.“ То је оно што богословски интернатски живот на Цетињу преображава у општежиће, а из таквих сувишака срца, уста говоре проповиједи које су сабране унутар ове књиге, у њеном сопственом унутрашњем петокњижју – према начину на који је конципирана, из пет симбиотичких дјелова. У образовном смислу преноси поступак ставарања образа потпунога човјека, водећи га од благослова на почетку до богослова на крају школовања, чиме заокружује небеско знање и земаљско звање на које су ова – тјелесно дјеца а духовно мужеви, призвани, и која им преносе њихови сатрудници и учитељи у Христу. У потпуности отварајући своје корице према свима који “имају око да виде“ и разумију, добронамјерна критика може јој замјерити само ускост наведеног садржаја, обавезног дијела који даје конструкцију књиге, будући да она даје много више од обичне подјеле редака – њен садржај је сам Христос, Алфа и Омега.
Др Саша Зејак
