Његово Преосвштенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у уторак Шесте седмице Великог и Часног поста, 3. априла 2012. године, у амфитеатру Филозофског факултета у Никшићу, предавање под називом “Антропологија цјеловите личности“.

За уводу у тему предавања, које је одржано пред препуним амфитеатром високошколске установе у Никшићу, Преосвећени Епископ се послужио првим страницама Библије у којима се говори о стварању свијета и човјека. Оних шест дана за колико је Бог све створио, а посљедњег дана створи Господ и човјека, не треба схватати у дословном значењу ријечи, онако како бројимо дане, јер је то, према ријечима Владике Јоаникија, библијски, симболички језик, који носи дубљу истину. У стварању свијета и човјека има сличности, али има и разлике.

“Цио свијет и космос, све је створено заповијешћу Божијом. Рече Господ: “Нека буде и би“ небо и земља, море, ријеке, планине, долине, биљни, животињски свијет. Све је то створено заповијешћу Божијом, а човјек је створен на другачији начин, на начин што је био савјет Божији, приликом којег се први пут помиње множина Онога Који ствара “Да створимо човјека по свом образу и по подобију“. То је важан детаљ. Био је, дакле, савјет и, по православном учењу, то је савјет Трију Светих божанских личности Оца и Сина и Светог Духа, у чему се, већ, огледа неко предназначење откривења Свете Тројице.“

“Ми православни смо прихватили учење да је Бог један, па о Богу, најчешће, и имамо појам у једнини, али Бог је један и Тројица. Дакле, на првим страницама Библије налази се то предназначење откривења о Светој Тројици које се касније, кроз Божанско откривење које је забиљежено у Светом Писму, полако открива у Старом завјету, а у Новом завјету у потпуности, односно онолико, колико је то потребно за спасење рода људског и цијелог свијета. И то што је човјек створен на завршетку дјела Божијих, на завршетку укупног стваралачког чина, има значај. У томе видимо да је човјек створен као круна цијеле творевине, као свијет у малом, као микрокосмос. Све што има створени свијет, и небо и земља, све је сажето у човјеку. Човјек је биће које повезује тварни и нетварни свијет, створено и нестворено, јер је он створен по слици и по прилици Божијој или по образу и по подобију.“

Иако Свети апостоли и Свети Оци, хришћански мислиоци и теолози, који су се бавили овом темом, имају различите приступе, ипак, се њихови ставови своде на заједничко поимање. Када је о духовној природи човјека ријеч постоји неколико различитих дефиниција, које нијесу баш све прихваћене, јер је нешто од тога православна мисао полако одбацивала, односно на другачији начин дефинисала.

“Један од највећих теолога свих времена Свети Григорије Богослов се изразио смјело, рекавши да је људска душа излив Божанства или, просто, дио Божанства. То касније нико није понављао, нити развијао мисао у том правцу, а на основу укупног мишљења Светог Григорија Богослова таквом формулацијом он је само назначио значај теме образа и подобија Божијег. И код Светих Отаца постоје различита дефинисања образа и подобија. Шта значи то да је човјек створен по образу и по подобију? Овдје се, прије свега, мисли на духовну природу човјека, на његову душу, његов ум, његову вољу и скоро сви се слажу, да се од најранијих времена, ипак, највише истиче ум.“

“Човјек као умно биће, је земаљска слика највећег ума Логоса, самог Бога. Међутим, временом је ово мишљење додефинисано, па ће, рецимо, Свети Фотије Цариградски назначити да осим онога око чега се сви слажу, да се под образом и подобијем подразумијева стваралачки дар човјека или моћ стваралаштва, да је човјек, заправо, Творац у малом, Бог је свесавршени Творац, а човјек је Његов сатворац или Творац у малом. Ту се, наравно, подразумијева и дар слободе, јер стварати може само слободна личност. Стварање уопште је, иначе, интересантна тема, Божанско стварање, људско стварање, стваралачки чин као такав, умјетност, култура као плод људског стварања, све је то јако интересантно за сваког човјека, који има интересовања за духовне вриједности.“

“А шта је подобије, које се, такође, тумачи на различите начина? Под подобијем се подразумијева оно према чему човјек стреми, нека задатост коју човјек носи са собом или, филозофски речено, нека његоа ентелехија, оно што га вуче ка савршенству. Можемо рећи, да је то оно уподобљење Богу као Прволику кроз вјеру, кроз подвиг, кроз сусрет слободне људске личности са својим Прволиком, дакле, оно савршенство према којем човјек стреми, а то је потпуно уподобљење и сједињење са Богом, али без сливања, без губљења индивидуалности, без губљења личности, јер то је однос љубави. Кроз љубав се личности не губе једна у другој, него се потврђују једна кроз другу. Човјек се показао као сатворац Богу при самом чину стварања, да кажемо, ипак, накнадно јер је Господ ,кад је створио небо и земљу и све што дише и све што живи, извео Адама да свему да име, све именује.“

““Адам, као словесно, логосно биће у коме се осликава вјечни Логос Божији, Творац препознавао је логосе сваког бића и цијеле творевине, јер се у њему сасредоточију логоси цијеле творевине. Свети Оци од најранијих времена хришћанства су се бавили овом темом, нарочито Свети Максим Исповједник, а и Свети Григорије Палама. Наш Његош је дјело своје најдубље пјесничке имагинације и најдубље мисли насловио са “Луча микрокозма“. Постављајући суштинско питање у “Горском вијенцу“ “Шта је човјек, а мора бит` човјек“, опет видите једну задатост, а у “Лучи“ каже “Тајна чојку човјек је највећа“. Његош има појам Бога као Творца. За њега је Бог Творац, phitis, “творитељном занјат поезијом“, а нарочито је истицао значај човјека као пјесника. И код њега је присутна та антрополошка идеја човјека као слике и прилике Божије, као творца у малом и сатворца Вјечном Творцу“, казао је, између осталог, у предавању „Антропологија цјеловите личности“.

Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког, који је на Филозофском факултету у Никшићу излагао на позив Вијећа студената високошколске установе, присутно свештенство и бројне студенте поздравио је, у име организатора, Огњен Јововић предсједник ове студентске организације.