Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у недјељу 21. априла 2013, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање на тему “У сусрет Христовом Васкрсењу“.

Са жељом да ријечи овог веома поучног и надахнутог излагања буду на духовну корист посјетилаца нашег сајта, преносимо интегрално један његов дио.

“Овај наш ход ка Христовом Васкрсењу, као највећем празнику, прати богоустановљена припрема. Ту припрему можемо упоредити са оним припремама које су нам познате из свакодневног живота, када се човјек спрема за неку важну свечаност: крштење, вјенчање, свадба, пријатељство, кумство. Када је човјек пред тим важним догађајима он своје мисли усмјерава ка њима, гледа да се на сваки начин припреми, не само тако што ће обући лијепо одијело, што ће се лијепо спремити, него ће оставити и своје свакодневне бриге, одложиће их и настојаће да тај догађај и та свечаност прође како ваља, стало му је до сваког детаља. Није ово поређење потпуно адекватно, јер све наше земаљске свечаности, све наше земаљске радости, ако су само земаљске и везане за наш пролазни живот, буду и прођу. Како вријеме пролази оне се полако заборављају, остане нека успомена о њима, нарочито ако су биле значајне, лијепе, али ако се човјек за тако мање вриједне свечаности припрема свим бићем и са свом пажњом, пазећи на сваки детаљ, одлажући остале послове и бриге којих увијек има, колико тек треба да порадимо да бисмо се удостојили и да бисмо постали судионици највеће могуће свечаности, највећег славља, оног славља које нас укључује у вјечну и неразориву заједницу и које је предокус Царства Небеског. Наша припрема пред Васкрс, која је обиљежена постом, је веома значајна, јер кроз пост и молитву ми појачавамо своју пријемчивост, своју спремност да узмемо учешће у свечаности“.

“Овај пост је назван Светом Четрдесетницом, а он не траје четрдесет него четрдесет и девет дана или седам недјеља, али зашто се зове Светом Четрдесетницом. Од Чистог понедјељка до Лазареве Суботе је четрдесет дана и то је та припрема која нас оспособљава за нешто много веће, а они дани Великог поста током Велике недјеље увијек су се рачунали посебно. То су посебни дани, то су посебни догађаји и ових претходних четрдесет дана изгледа као та припрема и јесте та припрема, припремамо се душевно, тјелесно и духовно, постимо тјелесно, покушавамо да постимо и духовно. Учимо се да постимо духовно. Овај пост јесте строг, што се тиче тог спољашњег вида, нарочито ако бисмо се сви држали манастирског типика, неки манастири га се држе потпуно, неки мало блаже, али, не гледамо, ипак, шта ко једе, важно је да се пости. Благословено је, наравно, да они који могу строже да посте и да посте строже и најстроже, ту нема неких ограничења, осим што треба водити рачуна о тјелесном здрављу, јер пост није сам себи сврха. Ако је неко болестан пост се ублажава и то ублажавање може бити степеновано, ипак је ово строги пост, међутим не наглашава се у нашим богослужењима толико та строгост, иако јесте строг. У црквеним књигама се не наглашава толико тјелесни пост, то је баш једна интересантна ствар, него се наглашава духовни пост и то више него код других постова – да научимо духовно да постимо, а то значи да смо призвани да, чистећи своје тијело, ослобађајући своје тијело, растерећујући га, метући дом наше душе, просвјетљавајући наше унутрашње биће, да учимо и духовно да постимо, да провјетравамо своју душу од сваке злобе, пакости, мржње, негативних осјећања, негативне енергије, како се то данас каже, да гледамо да се измиримо са Богом, са ближњима“.

“Много је важно како започињемо пост. Ако га нијесмо ваљано започели није добро, мада може и касније да се поправи, да се придода, а започиње се са праштањем, односно измирењем. Рекли бисмо да је то обична ствар, то није тако страшно, јер најчешће немамо неких великих проблема у комуникацији са људима, ако имамо то можемо лако да поправимо. Међутим, бојим се да томе не придајемо нарочити значај, а бити у миру са ближњима значи успоставити потпуну комуникацију, уклонити све оно што се испречава за општење са ближњима. То је веома битно, јер заједница је темељ нашег бића, нашег живота и Господ, управо, највише на то гледа и на то највише упућује. Дакле, првих четрдесет дана се вјежбамо, сваки пут, изнова и у тјелесном посту и у духовном посту. Доста поучног има у Светим богослужењима, која се врше од почетка духовног поста, а то је од Недјеље митара и фарисеја, прије почетка самог поста већ почиње духовни пост. Читају се, на неколико недјеља припремних, Јеванђеља о покајању, о измирењу, о Страшном суду, о свим оним важним стварима које подсјећају на нашу савјест, да се измиримо са Богом и са ближњима, да се покајемо како бисмо ступили спремни на велику пучину поста, на тај велики подвиг. Ових четрдесет дана нијесу случајно тако одабрани, знамо да је Свети пророк Мојсије постио 40 дана, да је Господ постио 40 дана и ноћи, да су апостоли постили, да је Црква држала пост од самог почетка, заправо, пост је исконска установа. Међутим, наш хришћански пост разликује се од других постова, постоје разни постови у разним религијама, да кажемо, чак, и строжи постови, гледано споља. Поједини будисти посте тако да је то невјероватно и имају неке спољне резултате, не би то требало тако лако потцијенити, али су то више резултати који појачавају човјекову гордост“.

“Пост је, дакле, исконска установа, нема никакве сумње, још у рају установљена, али како је историја свијета текла разним токовима, то изворно предање поста се није баш свуда сачувало, има неке своје завијутке. Још Свети пророк Исаија говори о оном посту који је духовни пост, и каже: Ви који постите раздријешите бремена безакоња својих, бремена својих гријехова. То је циљ поста. Пост није сам себи циљ, то се види и по ових 40 дана које постимо по угледу на Господа, а Господ када је постио устројавао је хришћански пост, полагао је темељ хришћанског поста. Из свих Његових ријечи и дјела можемо да се учимо посту и молитви. Ако пажљивије читамо Свето Јеванђеље можемо да извлачимо велики број поука о духовном посту, понајвише, а понешто и о тјелесном. И по томе како је устројен овај Васкршњи пост, види се да пост није сам себи сврха, он је само добра припрема. Послије четрдесет дана улазимо у Велику недјељу великих спасоносних дјела Божијих, што се рачуна као посебан дио, не улази у ових четрдесет дана него је нешто нарочито и изузетно. И, заиста, јесте и колико је год могуће ту посљедњу недјељу треба искористити да што више одвојимо времена за света богослужења. Ми свештеници, колико је год могуће, да посветимо пажњу љепоти богослужења, да се што љепше чита, пјева што разумљивије, има сад доста литературе преведене на српски језик. Човјек, просто, као да уђе у неку „машину“ за прање душе, као да уђе у један процес, богослужења толико очишћују наше душе, наша тијела, наше мисли, савјести, осјећања да ту прилику не треба пропустити и то су јединствена богослужења“.

“Током поста има тих неколико богослужења која се више не понављају у току године, као што је Канон Светог Андреја Критског, као што су метаније, које чинимо и сва та богослужења од Лазареве Суботе до самог дана Васкрсења су јединствена у току године и не треба их пропуштати, колико год је могуће, а Господ зна колико је свако од нас оптерећен, па они који не могу и њима ће Бог надокнадити ако не могу из неких оправданих разлога да учествују у свим богослужењима, али, заиста, то су јединствене прилике. На саму Лазареву Суботу и на Цвијети, на празник Уласка Христовог у Јерусалим, па све до Понедјељка, Уторка, Сриједе, Четвртка, сваки тај дан зове се велики, има епитет велики. То је дакле, та припрема и она је од великог значаја. Кад хришћани посте 40 дана и та посљедња недјеља, иако је мало исцрпљујућа, више се и не говори о посту, говори се о нечем много важнијем, јер све оно што смо чинили то је неки наш мали труд, а то нарочито видимо на Велики петак. Много је важно како смо се припремали да бисмо могли узети, што потпуније, учешће у тим догађајима на Велики петак, онда Велика субота и, наравно, сам празник Васкрсења Христовог. Ту долази до изражаја значај те припреме, иако немамо разлога да се гордимо са било којим својим подвигом, нарочито на Велики петак. То треба доживјети кад сав наш труд, сва наша правда, сва наша дјела пред распећем Христовим једноставно не могу да се помињу; то је толико величанствен спасоносан догађај и тог дана није случајно што је строги пост, у суштини, опет је више акценат на духовном посту“.

“Клањајући се крсту Христовом имамо доживљај да наша правда не значи ништа, колико год се ми трудили, она има значаја само утолико што је знак љубави према Богу. Ако смо и учинили неки труд, иначе је он сам по себи мали, али ако је знак љубави то је велико у Господњим очима и оно што је мало добија свој значај преко Божије милости која то мало чини великим. То само по себи није велико, ма колико се ми трудили. Дакле, циљ је да преко Великог петка, сараспињући се Господу и смрти Његовој, Његовом Крсту, добијемо што већи удио у Васкршњем слављу. Васкрс, Пасха, прелазак из смрти у живот, то доживљавамо, нису то неке имагинарне ствари које замишљамо, којих се подсјећамо из читања Јеванђеља, него су то стварни догађаји који прожимају сва времена. Божанска дјела су таква, једном су учињена, али њихов значај, њихово дејство никада не губи вриједност, ни интензитет само зависи од нас да ли смо отворили своје душе, своја срца, своје мисли да можемо у њима да учествујемо, да их доживимо. Имамо могућност да реално доживимо смрт Христову, да се, заиста, сараспињемо са Христом као што је доживио Свети Јован Богослов под крстом, као што је доживјела Пресвета Богородица, наравно, ми не можемо да се упоређујемо са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Богословом, али ту могућност имамо, исто тако имамо могућност да у пуноћи доживимо Васкрсење Христово, побједу над смрћу. То је Христова побједа, али која кроз Њега, кроз Његову љубав постаје и наша побједа. Имамо могућност да узмемо реалног учешћа у Његовој побједи, да будемо сапобједници Његови, како смо се сараспињали са Христом на Велики петак и у току Велике недјеље, у току Велике суботе, тако имамо прилику да будемо саучесници и то по Његовој љубави, Његовој благодати у пуноћи, по мјери наше вјере и Његовог Преславног Васкрсења, које доноси обновљење наше природе, обновљење заједништва, укључење у вјечну заједницу са анђелима и арханђелима, са светитељима, са нашим прецима, са нашим потомцима, са свима светима, као што то говори Свети апостол Павле. Сваки пут изнова, прослављајући Васкрсење Христово, ми који идемо тим путем и носећи крст Његов, имамо прилику да све више и више доживљавамо ту стварност наше свете вјере. Свети апостол Павле говори да је Господ усавршитељ вјере, Он је Својим дјелима, Својим доласком у овај свијет, оваплоћењем Својим, чудесима, проповиједима, смрћу и Васкрсењем, Вазнесењем усавршио нашу вјеру, дао јој савршену пуноћу, савршенство продубио“, казао је током духовног слова Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.