У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу у недјељу 3. марта, у организацији Братства православне омладине “Светог Василија Острошког“, предавање на тему “Православље и млади“ одржао је јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
Бројну публику, у име организатора, поздравио је Александар Вујовић, најављујући предстојеће активности Братства, које се од обнављања рада до сада увећало и броји око стотину чланова. Он је захвалио свештенику Јокићу, који се одазвао на њихов позив, припремивши предавање на тему, која је веома интересантна, нарочито, за млади дио наше популације.
Напомињући да је у питању веома широка и инспиративна тема, отац Слободан је казао да је младост симбол живота, снаге, радозналости и бунтовништва и због свега наведеног управо младост највише обиљежава људски вијек.
“У младости градимо темеље да постанемо људи, да будемо оно, за шта смо назначени од стварања и постања свијета и стварања човјека, да будемо личности Божије и да будемо једно са Богом. Младост носи безброј питања, сваки млади човјек свој живот испуњава питањима и тражењем одговора. Управо ту негдје сусрећу се младост и православље, највише по питању живота и тражења одговора за којима трага само православље, које у том тражењу и даје одговоре“.
“Православље, попут младости, не прихвата никакве вјештачке форме, не задовољава се калупима, уским размишљањима; православље, као ни младост не може да се укалупи крутим и строгим правилима из којих не може да се изиђе. Младост се буни, она је против тога, а православље опет, на посебан начин, жели да изиђе из свега тога и животу да нови и другачији смисао. Православље у својој основи доноси афирмацију живота, а кроз тај и такав живот, открива нам Бога, Бога Који је сличан нама људима или, боље речено, да смо ми слични Њему, открива Бога Који воли човјека, па чак и кад тај човјек гријеши“, рекао је свештеник Јокић.
Православље свијету и човјеку, нарочито младом човјеку, доноси оптимистичност, радосну визију и радосно осјећање живота. То је, према ријечима јереја Слободана Јокића, био разлог који је лично њега опредијелио да буде православац и свештеник, управо у оним младалачким годинама, у којима сваки човјек себи поставља питања о животу и његовом смислу.
“То питање поставио је себи, вјерујем да знате причу, слушали сте је и читали из Матејевог Јеванђеља, о оном младићу који пита Христа какво добро да чини да чини да би задобио живот вјечни. То питање, претпостављам, на неки начин, копка и све вас. И данас смо чули у цркви, такође, причу о блудном сину, у којој, опет, један млади човјек тражећи смисао живота, одлази далеко, жели да буде самосталан, као што млади људи желе да буду слободни, али, на жалост, често у свему томе, падају, гријеше и долазе у безизлазне, тешке ситуације. Неке та лутања воде у неку псеудореалност, као што су наркоманија, алкохолизам, разне деликвенције итд. У томе је суштина приче о Блудном сину, који је отишао од оца - тај отац је, заправо, Отац наш Небески, а ми кад напуштамо оца, који нам све даје, слика смо блудног сина“.
“Једна реченица обиљежава цијелу ову јеванђељску причу, а, можда, обиљежава или је обиљежила животе већине нас. Тај блудни син бијаше негдје далеко, у далекој некој земљи и остаде сам, поробише га, био је код туђег господара, то јест, био је заробљен разним греховима. И каже се у тој јеванђељској причи “А кад дође себи“... “Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби“. Долазак к себи је жеља да се вратимо Богу, јер Бог као љубав, као Онај Који нас је створио да будемо причасници Његовог живота, је, у ствари, Отац који нас увијек чека, Бог воли човјека и кад он згријеши и чека га раширених руку за разлику од нас људи који смо ограничени људским слабостима и манама, па кад нам неко згријеши или нас увриједи тај човјек за нас, често, више не постоји“, нагласио је о. Слободан.
Он је истакао да је слобода звијезда водиља сваког младог човјека, нарочито у периоду пубертета. Тада се сви ауторитети доводе у питање, прије свих ауторитети родитеља, наставника, професора, свештеника, па и сам ауторитет или постојање Бога. Таква размишљања су, сматра свештеник Јокић, природна, јер постављати питања у овом животном добу, па чак одречно и негативно одговарати на поједина питања, није нешто што одвлачи од Бога и истине, него представљају, управо, тражење и налажење самог Бога.
“Православље младом човјеку, мада често, на жалост, ми некад затрпавамо ту реалност, ту животност коју носи православље, доноси једну нову димензију, димензију живљења у празнику, димензију онога што млади човјек можда највише воли – да се радује. То је једна од најљепших заповијести у Новом завјету, која се понавља на више мјеста – “Радујте се и опет кажем радујте се свагда“, да се радујемо животу, постојању, да се радујемо један другоме, да се радујемо Богу живоме и на тај начин да свој живот упућујемо на прави пут“, казао је, између осталог, архијерејски намјесник никшићки јереј Слободан Јокић током предавања “Православље и млади“ .
Његово излагање наишло је на велику заинтересованост, па је публика, након овог веома интересантног и душекорисног излагања, износила своје коментаре и постављала бројна питања.
