Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, одржао је на празник Благовијести, у недјељу 7. априла 2013, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање на тему “Смисао поста“.

Пост је саставни дио црквеног живота и зато је наша духовност незамислива без неке врсте уздржања. Човјеку, који је тек почео да се укључује у живот Цркве намећу се бројна питања, међу којима и она која се односе на уздржање од јела и пића и на смисао дугих, вишесатних молитви у богослужењима током Свете Четрдесетнице. Природно је стога, да неко размишља да ли су ти обреди, као остатак неких прошлих времена, превазиђени и може ли модеран човјек на неки други начин исказати своју вјеру у Бога, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

“Темељно питање хришћанске вјере и уопште православне духовности јесте како човјек, људско биће које ствари посматра на основу искуства, може да има икакву везу са Господом Богом Кога не види. Људе видимо, чујемо и са њима градимо неки однос, али како можемо да општимо са Богом Кога не видимо и има ли смисла тежити да радимо нешто што није засновано на искуству. Свети Петар Цетињски Чудотворац је Светитељ и Чудотворац, управо зато и једино због тога, што се он у свом животу није руководио оним што види, него нечим што је изнад онога што може да види и искуси“, рекао је у уводном слову отац Гојко.

Свети Петар Цетињски Чудотворац, његово тијело нетрулежно, свједочи не оно што наше очи виде, јер наше очи виде да је живот од данас до сјутра, а смрт неминовна. Оно што очи не могу да виде, оно у шта се вјерује, јесте да је смрт тренутна, као неки сан, а да је живот вјечан. То доказују не само његове мошти, него и спомен на његову личност, који је остао међу Црногорцима до дана данашњег.

“Како ми данас 2013. године, овдје у Никшићу, на Цетињу или било гдје друго, можемо да имамо везе са чудом Светог Петра Цетињског, односно са чудом Христовог васкрсења. У Светом Писму се каже да је Исус из Назарета три године проповиједао, окупио око себе апостоле, фарисеји су Га осудили и уз помоћ представника римске власти Пилата, који није видио његову кривицу, али, не желећи да се супротстави Јеврејима, опра руке, те Он би убијен и послије три дана васкрсну из гроба. То зна читав свијет, али какве везе има са нама то што је Исус из Назарета, прије двије хиљаде година, у Палестини васкрсао из гроба, био мртав, па оживио“.

“Васкршњи пост са данима трајања, темама својих седмица, начином како се пости, разлогом због којег постимо и ка чему ходимо, нас грешне, недостојне и слабе људе, уводи у ту тајну Христовог васкрсења сваки пут на један исти начин. Човјек се креће, непрестано је на неком путу и на том путу он изнова мора да обува нове ципеле како би стигао до назначеног циља. Постом ми, сваке године, изнова улазимо у тајну Христовог васкрсења. Свети Оци су рекли да о Христовом васкрсењу не можемо причати на академски начин, а ми би требали да слушамо Христове моралне поуке и да живимо по њима. Ипак, постоји нешто дубље од моралних порука Јеванђеља, нешто дубље што се тиче Христовог гроба и питања да ли ми хоћемо да уђемо у Христов гроб и из њега изиђемо васкрсли“, нагласио је свештеник Перовић.

Он је, потом, говорио о припремним седмицама Васкршњег Поста, које нас својом тематиком уводе у тајну Христовог гроба и Христовог васкрсења.

“То што постимо, што не једемо мрсну храну и суздржавамо се бројних уобичајених радњи, представља припрему нашег тијела за Христово васкрсење, а молитва, непрестана молитва која врхуни у Светом причешћу на Литургији, припрема нашу душу да тијелом, разумом и душом уђемо у тајну Христовог васкрсења, како су формулисали Свети Оци, а не постоји боља ријеч. Не да бисмо, што би рекли наши стари комунисти, вршили комеморацију на Христово васкрсење, него да и ми на Цетињу, у Никшићу, Аљасци, Француској, било гдје, да и ми сада, у 21. вијеку учествујемо у Христовом васкрсењу. Дакле, подешено је тако да се и ми, који немамо кад “за око да се ухватимо“, током поста, више посветимо молитви, да нашу душу, наш мозак, наш разум, ту творницу разних идеја, ставова, мисли размишљања, анализа, кроз теме Васкршњег поста, такође, припремамо за сусрет са Богом“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Црква је установила припремне недјеље кроз које вјерни народ учи и динамичним порукама: “Тражи Бога“, “Не одустај“, “Не погорди се“, “Гледај своје гријехе“, “Не очајавај“, упућује на вјечну и непролазну истину науке Христове.

“Господ воли људе и стално их позива да се врате, као онај Блудни син, из неке лоше ситуације, али, да не мислимо да је то неки “бесповратни кредит“. Постоји моменат када ћемо се срести с Господом и он ће нас питати: Шта ћемо даље? Идете ли са Мном или остајете с вашим гријесима? Тај моменат долази и сви, у ишчекивању Страшног суда, стојимо, размишљајући о свим оним претходним темама – не треба да се осјећамо малим да не би могли тражити Бога, не треба да се осјећамо ни великим као онај Фарисеј, не треба да очајавамо ако увиђамо колико смо грешни и не треба да изигравамо Божију љубав, која је бескрајна“, истакао је о. Гојко.

Центар поста, нашег великог подвига којим настојимо да изиђемо на крај сами са собом, ипак, је Крст Христов, односно страдање Господње. Било је великих подвига и жртви прије и послије Исуса из Назарета, али, нико није успио да побиједи смрт. Из гроба излази само онај који се дохватио Крста Господњег, Који се дохватио васкрслог Господа.

“Све што радимо током Поста радимо не бисмо ли се приближили Христовом гробу. Ту се бије главна битка. У Христовом гробу се бије битка и кроз тјелесне, рационалне, духовне подвиге, свако на свој начин, онај калуђер у Хиландару на један, поп на други, трговачки путник на трећи, фудбалер на четврти, рудар на пети, трудница на шести, болесници на седми, свак се бори с неком својом муком, али само, и једино из једног разлога – не бисмо ли се како дотакли тајне Христовог крста, Христовог гроба, а самим тим Христовог васкрсења. Ако се тога не дотакнемо, ако наш пут поста не иде ка томе, онда ћемо бити само као авантуристи, који су се упустили у мјерење моћи свог тијела и свог духа. Нас не занима то, већ како се на сваког од нас односи Христово васкрсење. Па ево како – Иди и ти с Христом да пострадаш“.

“Празан Христов гроб је слика наше вјере, празан Христов гроб је темељ наше Цркве, сваки православни храм, архитектонски гледано, је као празан Христов гроб. И оне жене мироносице, кад су кренуле ка Христовом гробу, нијесу мислиле да ће видјети васкрслог Христа, него су узеле уље и мирисе да помажу мртво Христово тијело и једина њихова брига била је ко ће им одвалити онако тежак камен са гроба. А апостоли, тужни, препаднути сакрили су се да их не види полиција. Шта је од тих кукавица, разочараних људи, пита се Владика Николај на једном мјесту, направило проповједнике Васкрсења, толико убијеђене да су сви, осим Светог Јована Богослова, погинули за ту вјеру. Видјели су васкрслог Христа. Од Палестине, кроз 20 вјекова, на све четири стране свијета њихова радост што су видјели васкрслог Господа била је толика да нема границе тој благој вијести“, рекао је, приводећи крају своје излагање, свештеник Перовић.

Он је поручио да нас свих седамдесет дана припреме и самог Поста, чине јакима да ону посљедњу, Страсну седмицу дочекамо као учесници Тајне вечере, Христовог суђења, сахране, помазивања Његовог мртвог тијела и самог васкрсења Христовог.

“Ако не постимо, ако нијесмо ушли у тај подвиг, може се десити да прођемо поред Васкрса и Васкрс поред нас, да само остану она шарена јаја, ако и њих буде. Дакле, морамо наћи начин да уђемо у тај догађај. Рећи ће неко да је то поповска прича, причам о ономе што не видим, о ономе што је Светог Петра Цетињског оставило у памети и дало му снаге да изнесе невјероватан подухват, а он је као Епископ свог народа извојевао политичку и духовну слободу, дао нам снаге да се молимо Богу и опстајемо упркос разноразним безнађима која нас окружују. То је смисао Часног поста – да сваке године из почетка покушамо да уђемо у тајну Христовог гроба, да се нађемо у поворци која на Цвијети улази у Јерусалим, да пратимо шта се дешава и кад дође моменат, у недјељу ујутру, да кажемо из пуних уста, јер тако вјерујемо, Христос Васкрсе, заиста Христос Васкрсе. Да не буде тог јутра у нашим срцима никаквих дилема, ако то тако буде, ми смо једни од апостола, ми смо једни од учесника тог чудесног догађаја. Христово васкрсење није било само у Палестини прије двије хиљаде година, него и у Никшићу 2013. године“, закључио је своје веома надахнуто излагање протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Предавање је организовала Црквена општина Никшић, у чије име је бројну публику, поздравио свештеник Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког.