Јеромонах Доситеј, сабрат манастира Хиландара, одржао је у навечерје празника Светог Василија Острошког, у суботу 11, маја 2013, у никшићкој Саборној цркви, у оквиру манифестације “Дани Светог Василија Острошког“ предавање на тему “Исихазам као пут духовног уздизања“.
“Свети отац Јустин Ћелијски ријеч исихазам је преводио као духовни подвиг или двиг молитвеног тиховања. То молитвено тиховање је уткано у предање Цркве од самог оснивања новозавјетне цркве, а оно се може назрети чак и у Старом Завјету кроз личност пророка Илије. Исихазам преко Синаја, Крита, данашње сјеверне Грчке, Епира и Метеора доспјело је до Свете Горе. Најзначајнији представник и бранитељ исихастичке традиције је, свакако, светогорац и Светитељ Григорије Палама, чије искуство представља драгоцјено наслеђе за Цркву Божију и у њој за сваку богочежњиву људску душу“, казао је јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
Поздрављајући Његово Преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, оца Доситеја и присутни народ, свештеник Јокић је рекао да свјетлост и славу светитеља, православно богословље, међу њима нарочито Григорије Палама и други исихасти, схватали су као нестворене енергије Божије, односно као Свјетлост и Славу самога Бога.
“Истински светитељ је онај који, ни на који начин, не тражи своју славу него само славу Божију. Светост и обожење значи учествовање и заједницу у Светости Божијој. Молитва Исусова или нека друга молитва је једино истинита ако са њом посредујемо, како за себе тако и за цио свијет, јер нас таква молитва доводи Светој Литургији, која је чин приношења “од свега и за све“, тј. цјелокупног свијета Христу од стране Цркве“, нагласио је у уводном слову о. Слободан.
Преносећи благослов игумана манстира Хиландара Архимандрита Методија са свим у Христу братством, јеромонах Доситеј је истакао да за њега велику част представља позив Преосвећеног владике Јоаникија да одржи ово предавање поводом прослављања празника Светог Василија Острошког.
“Свети Василије Острошки је био Хиландарац, који је у молитвеној тишини у манастиру Хиландару квасио своје лице знојем и сузама и стицао благодат Божију, те нестворене Божанске енергије које су га учиниле светим, и силом њих он је просвећивао народ на овим просторима, јачао њихову веру Божанским енергијама којима је био изобилан, не само тад у та тешка времена, него кроз сву историју до дана данашњег и до краја, до другог доласка Господњег он ће чудодејствовати, јер је диван Бог у Светима Својим.“
“Ми смо, драга браћо и сестре, позвани од Господа нашег Исуса Христа да не ловимо рибу у плићаку, него да кренемо у дубину и да тамо бацимо мрежу, јер у плићаку се не налазе само рибе, него и жабе, пуноглавци и друге животиње, а на дубини су веће опасности, али је и улов велики. Слично Господу и Апостол Павле нам говори да млеко треба да се пије док смо бебе, док смо мали, док смо деца, а онда временом треба да постанемо савршенији и да пређемо на тврђу храну. Реч о исихазму, као једном од путева духовног уздизања, је нешто што није ловљење у плићаку, што није вера која се темељи на обичајима, која је површна вера, него живи сусрет са живим Богом. Да бисмо дубље о томе говорили морамо схватити ко је човек и шта је човек, морамо се вратити у оно време кад је Господ стварао свет и човека“, казао је отац Доситеј Хиландарац.
Бог је створио човјека по лику свом и прилици и као што отисак печата, додао је о. Доситеј, налијеже на сам печат тако и наша душа треба да прионе уз Господа, по чијем лику је и створена. То пријањање, као покрет ка свом Творцу, је оно што зовемо подвиг, наше окретање према Њему да бисмо постигли оно за шта смо створени, да бисмо постигли подобије, да бисмо постигли сличност Богу, а што су Свети Оци и исихасти назвали обожење.
“Тај мир, та молитвена тишина која узноси душу и дух човека до гледања лицем к лицу с Богом, зовемо исихија. Није тако једноставно превести ту реч. Код нас су говорили у старом језику молчаније, као ћутање, тиховање, али, то није било какво ћутање, није било какво тиховање, јер Бог нас је створио као словесна бића, као разумна бића и човеку је својствено да говори, да изражава своје мисли, своја осећања, али, овде је наглашено, зове се молчаније или тиховање, што не значи да ту, уопште, нема речи, да нема славословља, нема химни, нема певања. Исихија не значи да нема комуникације међу људима. Исихија је у правом смислу онај мир који душа задобија, мир од страсти, мир од свега што човека одваја од Бога“.
“Свети Оци исихасти се појављују негде са појавом монаштва, а у то прво време монаштво био је један монах, Евагрије који почиње да говори о непрестаној молитви. Наравно, он је био под утицајем платонизма, који је занемаривао тело људско, који је гледао на тело као на тамницу за душу, али је истицао нешто што је, касније, било веома значајно. Истицао је непрестану молитву и то његово истицање непрестане молитве ушло је у живот Цркве, мада то није његово оригинално. И сам Апостол Павле каже да се молимо Богу без престанка и да нам не досади. Одмах после њега, негде у то време, јавља се Макарије Египатски који сасвим другачије приступа томе; он обухвата целокупног човека и душу и тело, јер се нама спасење остварује преко тог тела, јер је Господ наш Исус Христос узео људско обличје, јавио се у људском телу“, рекао је јеромонах Доситеј.
Он је напоменуо да је то у прво вријеме непрестана молитва била, вјероватно, Господе, помилуј која се и данас, наводи отац Доситеј, задржала доста у Цркви. Са временом Светог Макарија Египатког и касније, почиње да се користи Исусова молитва у којој централно мјесто заузима име Исуса Христа Сина Божијег оваплоћеног Бога, Бога Који је постао човјек.
“Јер, како каже Сам Господ Исус Христос „Без мене не можете ништа чинити“. Ми без Њега не можемо постати синови Божији, без Њега ми не можемо да се спасимо, да се преобразимо, зато је име Исуса Христа у Исусовој молитви добило централно место. Та молитва, која је веома кратка, састоји се од речи Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног. Исусова молитва има два једнако важна дела: први део значи исповедање вере у Исуса Христа Сина Божијег, а на тај начин можемо рећи у Свету Тројицу, и то је оно што бисмо у овој молитви назвали теологија, а други део те молитве састоји се од речи: Помилуј ме грешног, је оно што бисмо назвали икономија или оно што нам је потребно за спасење. Ова молитва садржи оне две веома битне ствари на које нам и Сам Господ указује када каже Покајте се и Верујте јеванђеље. Све што је потребно човеку за сусрет са Богом, драга браћо и сестре, то су управо ове две ствари Покајање и Вера – покајање, то је ово Помилуј ме грешног, а вера, то је ово Господе Исусе Христе, Сине Божији“, казао је, између осталог, отац Доситеј, сабрат манастира Хиландара.
На крају предавања “Исихазам као пут духовног уздизања“ публика је, на различите теме, постављала питања оцу Доситеју. Ово веома занимљиво и надасве корисно излагање претворило се у непосредан духовни разговор светогорског монаха и вјерног народа, жељног поуке.
