Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије одржао је у Крстопоклону недјељу, 27. марта, у Духовном центру Црквене општине Подгорица, предавање на тему "Света Гора и Светогорци данас".
Преосвећени Владика је говорећи о својим доживљајима Свете Горе подсјетио, најприје, да су српски монаси, почев од Светог Саве, могуће и много раније, оставили дубоки траг на Светој Гори, а дубок и непролазан траг оставили су и наши добротвори, краљеви, цареви, касније деспоти, па све до најновијих времена. Много садржаја у нашој култури, историји, традицији, према ријечима Владике Јоаникија, има свој коријен на Светој Гори, то јесте у светогорском искуству и светогорском предању које се преносило и у таласима запљускивало наше отачаство.
За оне који повремено долазе и посјећују Свету Гору живот монаха изгледа као да се не мијења, јер оно што је од суштинског значаја остаје непромијењено вјековима, нагласио је Његово Преосвештенство и додао:
"Докле год има манастира на Светој Гори обављаће се монашко молитвено правило, служиће се свете службе, јер то је најважније. Зато је Света Гора, ипак, други свијет у односу на овај и то много значи за оне који оду на Свету Гору. Тим одласком они добијају прилику да се, на неки начин, ослободе од овог свијета и да се вежу за свијет који долази, за Царство небеско, за Христа Господа, да посвете свој живот Богу, да служе Богу и извршавају заповијести Господње, да се труде да се испуне Божанским врлинама, да ојачају вјеру, љубав, наду, да у свом срцу направе мјесто у коме ће обитавати Господ", рекао је Владика Јоаникије.
У свом предавању он се осврнуо на царски сјај некадашње Византије, који је и сада присутан како у Хиландару, тако и другим светогорским манастирима. Заједништво православних народа и различитост језика, култура и традиција, према ријечима Преосвећеног Владике, такође плијене на Светој Гори, а за оне који повремено посјећују ово свето мјесто, ипак су богослужења, а нарочито, свеноћна бденија нешто посебно. Она у Хиландару почињу негдје око 2 сата и трају до 7 ујутру.
"Примјећује се на ономе, коме је Бог дао прилику да буде на Светој Гори, да се он много обогати и испуни, јер га прожме дух молитве. Кад је човјек прожет молитвом, прожет духовношћу, кад је у прилици да се непрестано напаја духом молитве и светогорске духовности, читаво његово биће се просвјетљује. Не може се рећи да он постаје паметнији, али постаје нови човјек. Циљ хришћанског пута и јесте обновљење нашег бића, нашег осјећања, обновљење нашег ума. То су духовни дарови које даје Света Гора. Тако се усавршавају подвижници љубави Божије на Светој Гори Атонској", нагласио је Његово Преосвештенство.
Преосвећени Епископ Јоаникије је, са бројном подгоричком публиком, подијелио своја сјећања на неке од Хиландараца из старије генерације. Оца Арсенија срео је када је, као студент, први пут посјетио Свету Гору.
"Када сам на улазној капији угледао оца Арсенија, који је касније постао великосхимник и добио име Агатон, помислио сам да се појавио Свети Сава. Наравно, то није Свети Сава, али је Светитељев дух био на њему. Као да се појавио неко од Немањића, царски син у монашкој раси. Отац Арсеније је тада већ био старац, и мој први утисак је да је он монах старац, а у исто вријеме он је могао бити и цар. Иако нијесам срео ниједног православног цара, али сам срео неке монахе и то ми је довољно. Јер, они који су постигли идеале монашког живота, они су, заправо, постали цареви."
"Кроз његово смирење, кроз његову молитвеност, види се да је он достигао царско достојанство, зато што га је Господ, Цар царева и Господар господара, обдарио даровима, који су већи од свих оних дарова које посједују цареви. Монаси немају земаљску, али добијају духовну власт. То је власт над сопственим страстима и слабостима, које свако од нас има. То је власт на коју и ми можемо да се ослонимо, власт која побјеђује наше гријехе, јер такви дарови се никада не дају да би неко сам у њима уживао, већ се дају да би били на корист Цркве и на спасење ближњих. Знао је то отац Арсеније, који се скривао и бјежао од разговора, па је права повластица била ако прихвати да макар пола сата поразговара са вама", истакао је Његово Преосвештенство.
Он је нагласио да дарови, које је посједовао отац Арсеније, нијесу били препознати међу сабраћом Хиландарцима, који су га неријетко и потцјењивали. Међутим, врлине оца Арсенија помињали су грчки монаси, међу њима и чувени духовник, старац Пајсије.
"Било је задивљујуће гледати тог старца како улази у храм. Он је на Светој Гори провео читав живот и никада није излазио са Свете Горе, па би се могло претпоставити да је за њега улазак у храм просто једна природна ствар, међутим, он је увијек цркви прилазио са великим страхом Божијим, крстећи се, клањајући се, цјеливајући иконе, пред сваком правећи поклон. Иако стар, био је јако хитар. Његова духовна сила давала је снагу и његовом тијелу, све до краја живота."
"Па како је само стајао у цркви. Увијек је изгледао отмено, иако су на њему биле обичне монашке ризе, могуће неиспеглане и не баш нарочито чисте, али та унутрашња духовна отменост је пробијала и стварала утисак отмености. Са нарочитом пажњом је пратио богослужења и свака ријеч се дотицала његовог срца. То су духовници, који су кроз службу Богу живоме, Који је Логос, вјечна ријеч Божија, постали осјетљиви и његово биће прима духовну садржину сваке богослужбене ријечи. И ви видите монаха који кроз молитву, захваљујући својој великој просвијетљености и духовној осјетљивости, непрестано богослужи, непрестано се моли Богу и непрестано је у општењу са Богом."
"Нијесам имао прилику да будем на његовој сахрани, мада ми је посљедњи пут причао и о томе како се треба припремати за смрт. Говорио је много о исповијести. Он, старац од 80 година, препун духовности ишао је код младог игумана, оца Пајсија у то вријеме, да се исповиједи, па би клекнуо пред њим, исповиједао своје гријехе и тражио од њега савјет. Толико је било његово смирење. Говорио је о значају исповијести и примању Светих тајни нарочито када дођу болести и посљедњи дани. Тако се догодило и са њим. Причестио се и упокојио. Смрт за Светогорце није нешто трагично, ни за онога који одлази, а ни за братију. Скоро свака сахрана неког монаха, праведника, који се потрудио на Светој Гори да изврши Божије заповијести и да угоди Богу, претвара се у Пасху, у крсно-ваксрсни осјећај. Кроз смрт они већ доживљавају радост васкрсења", завршио је своје сјећање о старцу Арсенију Епископ Јоаникије, напомињући да је лијепо поменути наше велике духовнике са Свете Горе, који су у Хиландару засијали врлинама.
У наставку предавања Његово Преосвештенство је говорио о утисцима које носи са недавне посјете светогорском манастиру Симонопетри и великом гостопримству са којим је, групу поклоника из Србије и Црне Горе, дочекао архимандрит Јелисеј и братство ове свете обитељи. Они његују успомену на српска доброчинства према манастиру Симонопетра, почев од ктитора деспота Јована Угљеше и са поштовањем и благодарношћу причају о Ави Јустину и Епископима наше Свете Цркве Православне.
