Друштво књижевника “Горска вила“ и Гусларско друштво “Јеврем Ушћумлић“ организовали су у петак 26. априла у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу пјесничко вече под називом „На извору језика српског“.
Овом приликом уручене су Велике повеље “Горска вила“ 27 професора никшићких средњих школа, који су се успротивили преименовању српског језика у Црној Гори остајући због тога без посла.
Скуп је, преносећи благослов Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, поздравио јереј Миодраг Тодоровић, који је одржао бесједу поводом 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша.
“Кроз Његоша можемо провјерити наш став према Европи, став према другим културама и конфесијама, наш однос према смрти и према животу, према распећу и васкрсењу, можемо провјерити све оно што је “од колевке, па до гроба“ и иза гроба. Пустињак цетињски, са тридесет и осам овоземаљских љета, оставио нам је довољно памети и мудрости у аманет и завјештање, питање је само да ли ћемо то да користимо и да се тога подсјећамо“.
“Даноноћно напрегнут да не падне у ланце, у окове гријеха туђина или смрти, наш највећи Поета своју жељу за слободом посвједочио је својим гробом на врху Ловћена. Споменик Његошев на Ловћену био је црква, која свједочи побједу над смрћу, која свједочи васкрсење, а Ловћен свједочи побједу над оним што чо`јка ниже скота ставља, а сам гроб Његошев на Ловћену био је путоказ. Данас, нажалост, те цркве нема, мислили су да ако Његоша узиндане, ако га сахране у нешто неприлично, у неку фараонску гробницу, студени ледни камен да ће потамњети његово дјело“, казао је отац Миодраг.
Црна Гора, по мишљењу свештеника Тодоровића, није имала већих европејаца нити културнијих људи од Владике Рада и Светог Петра Цетињског. Они су увијек савремени, јер су свевремени. У нашој култури, традицији и духовности, у ономе што памти српски језик и што је кроз њега сачувано, све нам је то предато ко хоће да пије са тог извора, рекао је о. Миодраг, додајући:
“Велика је част и привилегија кад је човјек у свом језику, кад баштини оно што су генерације предале и додале, кад није полтрон, кад није неко ко данас може бити једно, а сјутра друго, како му се нацрта. Ми смо се вечерас овдје окупили да одамо хвалу језику, јер ако језик не одбрани нас, ми нећемо одбранити језик. Језик се брани кроз народни говор, језик се брани кроз велика стваралаштва, кроз “Мирослављево Јеванђеље“, кроз “Октоих“, “Горски вијенац“, “Сеобе“, “На Дрини ћуприју“, кроз Миљковића, Бећковића, Миодрага Павловића, да не помињемо оне старије, а исходиште тога јесте Свети Сава“.
“Прича о Његошу увијек је прича о језику и увијек је прича о нама. То није архивска грађа, то није археологија, него је Његош имао живу ријеч, која је надживјела свако вријеме и посвједочила да је вјечна, а чим је вјечна његова ријеч онда је вјечан и народ, који припада Његошу“, поручио је јереј Миодраг Тодоровић.
У име Књижевног друштва “Горска вила“ обратио се Миладин Јоксимовић, који је представио укратко личну карту овог удружења, називајући оних 29 професора из Никшића и Херцег Новог, “који своја имена уградише у ред великана“, витезовима 21. вијека. Нема државног одличја и признања које може бити веће од њихове жртве, за оно што су урадили и што су показали да у Црној Гори још има људи спремних да бране оно што им је најсветије.
“Они који пишу, било кроз прозу, пјесму, записивање народних изрека и умотворина, народних пјесама они само преносе оно што народ ствара, јер сви ми, и Свети Петар Цетињски и Владика Раде и Свети Сава и Свети Василије и ини многи до данашњег дана, само смо један дио овог напаћеног народа. Зато смо нашем Удружењу, формираном у јуну прошле године, дали име “Горска вила“, по оној сестри из наших јуначких пјесама, која је стизала да нам превије ране, да се нађе на сваком мјесту, а чини ми се да нам таквих сестара данас највише треба у Црној Гори, подијељеној по свим шавовима, гдје на вјеру, језик, српско писмо, Српску Цркву кидишу гладни вуци и не презају од тога да чак и Митрополита прогласе кривим за оно што је истина и што је рекао“.
“Поред 200 година од рођења Вука Караџића, од рођења Владике Рада, још један догађај заслужује пажњу, тачније људи који су обиљежили ово вријеме – 29 професора из Никшића и Херцег Новог стали су на браник, не своје егзистенције, не своје породице, већ части и достојанства своје професије, свог занимања и свог позива. Они који су из својих кућа васпитани, који знају ко су, одакле су и ко су им коријени, који су од својих професора стекли знање и својим знањем то стечено искуство преносили на дјецу коју су васпитавали, засметали су некоме. Сметало им је име језика, који се говорио и говори и говориће се у овим крајевима“, нагласио је Јоксимовић.
Пред бројном публиком, сабраном у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, говорио је и професор Веселин Матовић, предсједник Актива професора српског језика и књижевности из Никшића, подсјетивши на велику жртву коју је, прије њих, поднијела група учитеља и интелектуалаца из Бјелопавлића, успротививши се такође промјени имена језика и идентитета српског народа у Црној Гори за вријеме аустро-угарске окупације.
“1916. године Аустро-угарска царевина, генерално гувернерство у Црној Гори, забранило је у школама употребу ћирилице, предмет српска историја, пјевање епских патриотских и српских народних пјесама. То је био један велики пројекат у склопу кога је аустријска Царевина прво ударила на наш највећи симбол – на Ловћен и ловћенску капелу. Овој наредби супротставила се група учитеља из Бјелопавлића, њих 14 и тројица правника, који су оптужени као подстрекачи. Због тога су ухапшени, стављени под војни суд, осуђени и послати у концентрациони логор у Мађарској, гдје су остали до краја рата“.
“Своје оставке образложили су на веома јасан и прецизан начин и за сва времена, рекао бих, дефинисали свој идентитет и идентитет народа коме су припадали: „Ћирилица је српска историја, артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости садашњости и будућности“, подсјетио је Матовић.
Њихова имена су више од 70 година била потпуно заборављена, а први и једини текст о учитељима из Бјелопавлића објављен је 1940. у часопису “Слободна мисао“. Његов аутор био је Крсто Љумовић, тадашњи директор никшићке Гимназије што је, по мишљењу отпуштеног професора Веселина Матовића, такође својеврсна симболика.
“Тај текст Љумовић завршава следећом констатацијом: “За овај чин они (учитељи из Бјелопавлића) нијесу добили никаква признања, сем чисте и несебичне љубави народа у коме су се родили. И тек 1985. године први пут појавиће се у једном фељтону о овим људима, поново помен о њима. Позивајући се на ове ријечи Крста Љумовића ја ову вечерашњу свечаност и Ваш призив да будемо учесници и саучесници ове свечаности посвећене Његошу и српском језику, управо доживљавам тако, као чисту и несебичну љубав народа у коме сам се родио“, казао је професор Матовић.
У име отпуштених професора на урученим Повељама захвалила је Марија Лалатовић:
“Част ми је да се захвалим у своје име и у име својих колега, а посебна ми је част да се захвалим у име породица почивших колега, великих професора српског језика Вука Велаша и Станке Никчевић“.
“Привилегија је вечерас бити са вама, бити са браћом, бити у друштву чувара српског језика у времену свеколиког страдања нашег народа, у времену отимања нашег светог Косова. Сва наша страдања су косовска страдања. Страдање српског језика је косовско страдање, страдање Српске Цркве је косовско страдање, страдање сваког спомена српског имена и знамења је косовско страдање. Када зауме да нестанемо, ударе нам на темеље, гађају срце и онако пољуљане и рањене хоће да нас обезглаве. Ништа ново, јуришају вјековима, а ми трајемо на њихову муку, трајемо у нашој вјери, у нашим светињама, у нашем језику, трајемо уз струне гусала, трајемо уз ријечи пјесника знаних и незнаних. Трајемо и пјевамо, чуде се нашим опјеваним изгубима, не знају да су наши изгуби наши васкрси“.
Повеље су додијељене отпуштеним професорима: Весни Тодоровић, Радинку Крулановићу, Борису Јовановићу, Миодрагу Тодоровићу (сада јереј, те старјешина никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког), Владенки Ковачевић, Веселину Кандићу, Милојку Пушици, Веселину Матовићу, Светозару Ћираковићу, Радосаву Ђурковићу, Драгомиру Нинковићу, Небојши Ђиласу, Радмили Митрић-Матовић, Ранку Зечевићу, Миланки Ђурђевац, Лидији Мијушковић, Душану Килибарди, Иванки Антовић, Радовану Чолаковићу, Драгани Тодоровић, Марији Лалатовић, Љубици Јововић, Ратку Шкулетићу (сада Јефтимије, игуман Пивског манастира) , те породице почивших професора Вука Велаша и Станке Никчевић.
Овом приликом Повеље су уручене организацијама и појединцима, који су помогли рад Удружења “Горска вила“: Српској књижевној задрузи – Подгорица, Новој српској демократији, Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, као и појединцима: Миодрагу Даки Давидовићу, Јанку Брајковићу и Јанку Вучинићу. Повеље су, такође, добили и ствараоци: Милица Бакрач, Оливера Доклестић, Наод Вуковић, Јован Ераковић, Слободан Чуровић.
У културно-умјетничком програму наступили су бројни пјесници из Удружења “Горска вила“ и гуслари из Друштва “Јеврем Ушћумлић“.
