Најстарија црква у Никшићу, Светих Апостола Петра и Павла у старом градском гробљу, подигнута у преднемањићком периоду, за вријеме краља Владимира, прославила је у уторак, 12. јула крсну славу.
Свету Литургију служило је неколико свештеника и свештеномонаха архијерејског намјесништва никшићког. Началствовао је протојереј-ставрофор Алекса Павловић уз саслужење: протојереја Марка Ђурковића, протосинђела Никифора Миловића, секретара епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, јереја Данила Зиројевића старјешине цркве, Миодрага Тодоровића и Николе Зечевића и ђакона Николе Маројевића.
Освештани славски колач пререзао је свештеник Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, који се вјерницима, сабраним у празничном богослужењу, обратио пригодном бесједом. Он је подсјетио да су Свети Апостоли Петар и Павле били неутврђени у вјери прије него што је на њих сишао Дух Свети; Петар је видио свјетлост таворску, али се, ипак, три пута одрекао Христа, док је Савле, прије него што је постао Павле, био гонитељ хришћана, а када је препознао истину, доживио најдубље преображење и постао Апостол, толико се утврдио у вјери и љубави према Христу Господу, да је себе сматрао недостојним да пострада као Христос.
“Животни пут ова два Апостола осликава смисао и позвање човјека овдје на земљи, осликава најдубље преображење и најдубље сједињење, највећу блискост са Богом. И ми данас, када славимо ове Свете Апостоле, славимо и присјећамо се, у ствари, читавог нашег предања, од Ћирила и Методија, Светог Саве, Петра Цетињског, Василија Острошког, Мирослављевог Јеванђеља, до Октоиха цетињског и свих наших предака до дана данашњег, свих овдје упокојених“.
“Наша светосавска Епархија будимљанско-никшићка, којој је сједиште од 1219. године у Ђурђевим Ступовима, на један апостолски начин је увијек облагодаћивала и освештавала земљу, онај дио парчета који јој је Господ повјерио. И по цијену свих страдања та Епархија стално васкрсава и стално је жива. Једног њеног архијереја Пајсија Турци су чак живог одрали на вратима Ђурђевих Ступова, али из крви мученичке сијају нове звијезде и никада једна Епархија, истинска Епархија светосавске Цркве, није истргнута из живог ткива Српске Православне Цркве, некада Пећке Патријаршије, већ увијек свједочи живог, разапетог и васкрслог Христа Господа и присуство Духа Светог, свједочи живу народну душу, уткану и препорођену васкрслим Господом и силаском Светог Духа“, казао је отац Миодраг.
Он је истакао да су кроз историју Цркве увијек постојали људи, Апостоли и посланици Христови, који, такође, свједоче присуство соли и живе вјере у народу, да је жива народна душа.
“Ово што нам се давају искушења то је зато да се провјери вјера у нама. Као што су Свети Апостоли Петар и Павле једног момента поклекли, јер су били маловјерни тако и ми, много пута у животу поклекнемо и будемо маловјерни. Понекад нам се чини да је исплативо продати вјеру за вечеру, чини нам се да се шут с рогатим не боде, али сва та размишљања дођу онда када окренемо главу од Бога и не уздамо се у присуство Духа Светог, у Његову силу, у Његову моћ и Његову животворност. Зато, славећи ове Свете Апостоле ми славимо и подсјећамо се на цјелокупно наше предање, на цјелокупни ход наше Цркве, која свједочи да се увијек и само исплати бити уз Онога Који јесте, бити уз живот, а никада уз смрт“, поручио је на крају своје бесједе свештеник Тодоровић.
Бројни вјерници приступили су Светом причешћу, а освештани су славски колачи свечара.
Храм Светих Петра и Павла у старом градском гробљу, а у подножју Петрове главице и непосредној близини Саборног храма Светог Василија Острошког, потиче из преднемањићког периода. Сматра се да је саградио Петар Јакичић у вријеме краља Владимира. У овај дом Господњи долазио је и цар Урош Нејаки, а сачувани историјски подаци говоре да је у њој потписана повеља о миру Дубровника са хумским кнезом Војиславом Војиновићем и царским градом Котором 1362. г. Док је Никшић био под Турцима храм је једним дијелом био затрпан земљом како би остала сачувана. Некада ју је красио живопис, од кога су остали само фрагменти.
У цркви Светих Апостола Петра и Павла 5. августа 1884. године су на поклоњење биле изложене мошти Светог Арсенија Сремца, приликом преноса из Ждребаоника у манастир Косијерево, када је одржано свеноћно бденије.
