Празник Светих апостола Петра и Павла, храмовна слава цркве у Бијелом Пољу, прослављен је у четвртак 12. јула, литургијским сабрањем, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством.

Духовне и културне свечаности прославе Петровдана у Бијелом Пољу започеле су 11. јула увече, духовном академијом, на којој је, с благословом Његовог Преосвештенства Владике Г. Јоаникија, говорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу.

Благословећи академију, која је дио програма прекограничне сарадње Петрове цркве и Златибора, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је пожелио срећан Петровдан свим Бјелопољцима, који су се сабрали "око Мирослављеве задужбине и око светог Јеванђељског Мирослављевог слова, које је симбол наше цркве, духовности, историје, писмености и коријена".

"Мирослављево Јеванђеље је симбол цркве, симбол хришћанства, али и симбол наше духовности, наше историје, наше писмености и наших коријена", бесједио је Владика Г. Јоаникије.

О. Гојко је пожелио срећну црквену славу и празник проврховних Апостола Петра и Павла и казао да је празник који прослављамо, Сабор Светих Апостола, један од показатеља каква је наша вјера, наша православна вјера. "Гледајући црквене празнике и календар црквене године, лијепо можемо да видимо да је наша православна вјера догматика оног што вјерујемо и како вјерујемо, да је све то за човјека и по мјери човјека. Видимо, да то није никаква филозофија, да то није никаква идеологија, никакво пјесничко, поетско, умјетничко надахнуће, него да је то објава Божија, са неба дошла, Богом откривена, али прилагођена човјеку и дата човјеку, да би човјек од ње био бољи; да би се човјек преко ње Богу приближио и да би се човјек преко те вјере, преко те науке јеванђељске коначно и спасио. Гледајући црквени календар и гледајући све ове празнике које ми прослављамо закључно са сјутрашњим сабором Светих Апостола, човјек може да прича надугачко и нашироко, али ја бих вечерас само издвојио неколико важних детаља из црквеног годишњег круга, закључујући са овим нашим сјутрашњим. Прво, кад славимо Божић, ми прослављамо тај чудесни догађај, то што сви филозофи, пјесници, умјетници овога свијета су покушали да споје, а никако се не може спојити ни људским напором, ни људском мишљу, ни људском умјетношћу – како превазићи границу између Бога и човјека. Оно што је владика Његош Петар Други Петровић писао, да шта је човјек а мора бит' човјек, тварца једна, те га земља вара, ал' за њега види није земља, мука жива како спојити човјекову судбину са нечим што осјећамо да томе припадамо, али никако да га довољно видимо, никако да га довољно схватимо. Божић, рођење Христово спаја Бога и човјека. Дошао Бог на земљу. То је једно велико весеље, један велики празник.

Други велики празник који је за нама, је Васкрсење Христово. Као што Божић спаја Бога са човјеком и људски род са Господом, тако и Васкрсење Христово је долазак Божији на ову земљу, представља побједу над смрћу, а смрт је главни човјеков непријатељ, основна енигма, последње питање које људски ум ријешити не може и за које, опет да цитирам Његоша, двјеста је година од његовог рођења ове године, кад кроз сву муку питања којима се бави, каже: "Овога су у гробу кључеви". Е, ти кључеви из гроба, Господ их је узео и својим Васкрсењем откључао, па ми данас имамо Светитеље, свете мошти Светитеља, који свједоче да има људи који су умрли физички, биолошки, медицински, што би се рекло, умрли су, и нијесу живи на тај биолошки начин, али су живи... Ево данас долазим са Цетиња, од моштију, слава му и милост, Светога Петра Цетињскога Чудотворца, а често тамо поновимо, како би било необично рећи: "Свети Петар је мртав". Просто та реченица некако не иде у главу, ни на језик. Јесте он, кажем, биолошки умро. Дошли су доктори и рекли "Владика је умро", тада када се упокојио Свети Петар. Али он је и данас жив и сви осјећамо да је живљи него ми што на двије ноге идемо овом земљом. Та сила, која се види у његовим моштима и у моштима Светога Василија Острошког, слава му и милост, и у моштима свих Светитеља, то је сила Христовога Васкрсења, којим су се они причестили и од којег нијесу одступали као хришћани, као свештеници, као владике, као људи који су од почетка до краја остали вјерни тој науци. Дакле, послије Божића и послије Васкрсења схватамо да је Бог дошао међу људе и да је побиједио смрт. А на Тројичин-дан схватамо да то није био посао само за Бога, јер није Господ Бог дошао међу људе да покаже како је силан, како је јак, како ће да побиједи смрт. Него је то посао за људе. То је Он све ради нас урадио. И родио се на земљи, и страдао и васкрсао из мртвих, отишао на небо и вазнио се и рекао Апостолима: "Ако Ја не одем, нећете добити Утјешитеља". И то је , морам да вам признам и да вам отворим душу вечерас овдје, било нешто што ме најприје бољело и мучило када сам читао Свето Писмо, ите ријечи Господа о Утјешитељу. Питао сам се, шта ће нам утјешитељ, боље да Господ остане, не треба нам никакав други утјешитељ. То је било нешто, што ме овако мучило на разумном, на рационалном нивоу, међутим, кад се човјек мало више удуби у истину наше вјере, у догматику наше цркве, схвата, да је Силазак Духа Светога на Апостоле учинио да неки људи, који су ишли за Господом Исусом Христом, који су га слушали, који су гледали шта ради, који су га пратили, који су му вјеровали, који се од њега нијесу одвајали, наједном, тих неколико људи, који су остали вјерни (и којима је Господ рекао: "Идите и чекајте ме, доћи ће Дух Свети, и сићи ће на вас"); ти људи су одједном од Христових пратилаца, слушалаца, сљедбеника, пријатеља, постали Тијело Христово. Неколико људи сабраних на једном мјесту, упорно чекајући обећање које је Господ рекао да ће добити; они су се сви сабрали у једном тијелу, и они су, гле чуда, (а то је тешко и рећи, а да човјек не осјети да његовом језику фали силе да то објасни до краја) они су постали Христос. Апостоли, ученици, Силаском Духа Светога међу апостоле Божијом благодаћу, Божијом силом с неба, он их је обукао у једно ново тијело, у једно чудно тијело и то је црква", бесједио је о. Гојко.

У програму духовних свечаности су учествовали бјелопољски црквени хор „Свети Никола“, културно-умјетничка друштва „Текстилац“ из Бијелог Поља и „Златибор“ из Чајетине, као и рецитаторка Невена Радојевић из Берана.

ПЕТРОВДАНСКИ САБОР

Његово Преосвештенство Владика Г. Јоаникије служио је на Петровдан, 12. јула Свету Архијерејску литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла. Преосвећеном Епископу Јоаникију у Светој Архијерејској Литургији саслуживало је више свештеника бјелопољског архијерејског намјесништва и монаха Епархије будимљанско-никшићке. У току литургије у чин свештеника рукоположен је ђакон Никола Скопљак. Након литургије Освећен је и пререзан славски колач. Око древне светиње, која се обнавља, сабрао се велики број вјерног народа, нарочито дјеце. О великом празнику сабраном народу бесједио је Преосвећени Владика Г. Јоаникије.

"Овдје у граду Кнеза Мирослава у Бијелом Пољу, Свети Апостоли Христови Петар и Павле су као небопарни орлови васељену облетјели и ријеч Божију посијали по својој васељени и зато нашу свету вјеру зовемо Апостолском вјером. Јеванђеље је Апостолска проповијед и наша вјера је и Јеванђелска и Апостолска. А Свети Апостоли су раскрчили коров незнабоштва и паганства, и окамењенога јудејства, које је владало у оно вријеме и ми смо њихов рукосад засађени у земљи живих. Господ Исус Христос, проповиједајући ријеч Божију, истину Божију и правду Божију и дајући спасење људима, дао је пуномоћство својим Светим ученицима а то су, прије свега Свети Апостоли Петар и Павле, и остали Свети Апостоли да Његову науку, Његову проповијед и ширење благе вијести о спасењу рода људскога, пренесу на цијелу васељену. Мали је био број Христових ученика за вријеме Његовога живота овдје на земљи, за вријеме Његове проповиједи, прво, свега дванаесторица, а онда седамдесеторица ученика. Па онда се проширила та заједница, на неки већи број, али не тако велики. Међутим, драга браћо и сестре, није остало само на томе, него се, кроз времена и вјекове увећао број Христових ученика, вјерујућих људи који носе благодат Божију, истину Божију и Христа Господа у своме срцу, и Његових истинских проповједника, свештенослужитеља и слугу Његових кроз сва времена. Па се тај број умножио као број звијезда на небу и као пијесак у мору, дакле, неизбројан је. И као што свијетле Свети Апостоли, славом Божијом и свјетлошћу Јеванђеља Христовог, њихови ликови свијетле на небесима, тако свијетле и лица оних свих оних који су проповиједали као Апостоли ријеч Божију и свједочили својим животом Јеванђеље Христово... и епископа и мученика и монаха и свештеника и вјерујућих људи, жена и дјеце који су вјеровали у Христа. Сви су се они као и Свети Апостоли обукли у силу са висине. Сви су постали насљједници обећања Христовога које је Он саопштио Апостолима: "Немојте никуда ићи, немојте проповиједати још, докле вас не обучем у силу са висине", а то је Благодат Светога Духа, која чини присутним и Христа и Самога Бога Живога у цркви Божијој, у нама и међу нама.

Драга браћо и сестре, ми треба да будемо благодарни Богу што је ријеч Апостолска и Јеванђелска, просветила наш народ а то значи да нас је Бог изабрао још од давнина. Свети Равноапостолни Кирило и Методије, ученици Христови из каснијих времена и вјекова, саставили су дјело Светих Апостола у словенским народима, међу њима наравно је био и српски народ, наши преци. Они су до тада били углавном незнабошци, пагани, служили су звијездама и земаљским стихијама, и лажним божанствима; али, по свој прилици да су били и тада још отворена срца, јер их је Господ својим промислом припремао.

Па им је дао срце саосјетљиво и говори се да је неко од проповједника Јеванђеља, када је ишао међу словенске народе, гледао њихове обичаје и како они приносе жртве и врше идолске обреде, па је неко ухватио лане да га закоље и принесе на жртву, али, када је лане почело да јауче његово срце се разњежило и он га је пустио да живи ријечима "више ће оно Богу бити потребно живо него ли да га принесем на жртву". -Ето тај проповједник Јеванђеља рекао је: "Ово је добар знак, овај народ има душу има срце, има осјећања и лако ћемо томе народу прићи и његово срце, душа и мисао ће се брзо отворити, да прими истину Божију и правду Божију". -И просветиће се истином Божијом и то је тако и било. Ево знака из тога времена, ова светиња, Мирослављева задужбина, која је подигнута на темељима неке старе светиње, вјероватно већ из доба Светих Кирила и Методија, као и она друга у Затону, су видљиви и свједоци времена и вјекова, вјере у нашем народу. И хвала Богу, ми смо тај рукосад Апостолски Кирило-методијевски, Светосавски, и тај рукосад је засађен заправо Божијом руком, Христовом руком, преко Светих Апостола, и ученика Христових, епископа и свештенослужитеља. И тај рукосад је давао, и данас даје, и даваће Свете плодове, а Свети плодови су плодови Духа, прије свега света чиста православна вјера, милосрђе, саосјећање, љубав, доброта, трпљење, нада. А савршенство свих врлина је љубав, и призвани смо да испунимо Божију заповијест о љубави: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим...", то значи да се наша вјера изједначује са Јеванђелском љубављу. Она се потврђује дјелима, конкретним дјелима и жртвом.

И ево овдје, видимо у ових посљедњих десетак година од кад смо заједно на овим светим службама, да се сваке године овдје народ оплемењује, умножава и да даје добре плодове. Обнавља се ова светиња али се обнавља душа нашега народа, а са тим и правда и доброта и милост и све оно што даје наша света вјера православна. Хвала нашим драгим честитим Бјелопољцима, добрим домаћинима, црквеној општини, свештеницима, удружењу Кнез Мирослав, свима хришћанима који се Часним Крстом крсте, своје светиње љубе, обнављају старе и подижу нове, а тако се и сами обнављају. Дај Боже да се обнови и она основна светиња нашег живота, а то је породица, хришћанска породица, бројна, здрава и многодјетна, у којој има и љубави и жртве и спремности за вршење заповијести Божијих" , бесједио је Владика Г. Јоаникије.

Преосвећени Владика Г. Јоаникије је захвалио домаћину овогодишње славе Владимиру Перишићу, који је заједно са удружењем Кнез Мирослав био домаћин. За сљедећу годину за домаћина се пријавио Зоран Јеврић.