Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у суботу 23. новембра 2013. на гробљу поред цркве посвећене Богојављењу, у Пољима код Мојковца парастос Миловану, Лазару и Бошку Бошковићу, великанима црногорске војске из ослободилачких ратова.

Овом приликом Владика је, уз саслуживање свештенства архијерејског намјесништва бјелопољског и монаштва Епархије, обавио чин освећења обновљеног спомен обиљежја поменутих јунака. У пригодном слову Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је казао да су јунаштво и заслуге ових родољуба остали уписани у наше памћење и ушли у народну пјесму, а што је најважније, према Владикиним ријечима, они представљају понос свом потомству и братству Бошковића.

"Помолисмо се, драга браћо и сестре, за покој душа уснулих слугу Божјих Милована, Лазара и Бошка. Поменусмо и остале сроднике, али имена ове тројице у ланцу родослова Бошковића, данас поред ове светиње у Пољима, буде у нама узвишена хришћанска и родољубива осјећања. То су, прије свега, били људи хришћани, вјерни својој Цркви, вјерни својим светињама и своме роду, а Богме и племе Светог Луке, племе великог војводе Никше, сестрића Немањића је једно од, вјероватно, најјачих племена у српском роду, силно, моћно, незаустављиво, помало понекад и стихијно; раселило се, заузело простор од Приморја па до ових гора и даље до других српских земаља; заслужно и велико племе“.

"Имена људи које смо данас поменули представљају епопеју ослобођења ових крајева, сјевера Црне Горе и како год ко тумачио, али сви треба да поштујемо, њихове жртве, њихова страдања и њихова свједочења. Да није ништа друго до жртве Милована Бошковића, оца Лазаревог, а ђеда Бошковог, па би било доста, и, опет, да није ничег другог осим подвига Лазаревог, његове борбе и јунаштва у свим ратовима све до његове смрти, па би, опет, било доста, а, такође, свакако, ни у ком погледу, ни Бошко, син Лазарев не заостаје за својим прецима. Њихове заслуге су уписане у наше памћење, ушле су и у пјесму, а најважније је што представљају понос њиховом потомству и братству Бошковића“.

"Нека их Господ награди због њихове жртве и родољубља, њихових страдања и мученичке крви проливене за Крст часни и слободу златну, за своје отачаство, а међу нама да цвјета братска љубав и слога и да нам они служе као добар примјер. Било би данас овдје, наравно, још много оних које би требало поменути, ево и споменика Секуле Бошковића, не мање заслужног, и приличи му, свакако, да буде овдје, између Лазара и Бошка. Ја, овога пута, вама братственицима од свег срца одајем признање што сте овако лијепо обновили ове гробове, што сте се сјетили својих сродника и тиме испоштовали њихове заслуге“, рекао је Преосвећени Епископ.

Пригодном бесједом, у име братства Бошковића које је и обновило ово спомен обиљежје, обратио се проф. др Јагош Бошковић, члан Организационог одбора. Он је истакао да освештавање обновљених гробова њихових знаменитих предака и првака Лазара Милованова и Бошка Лазарева Бошковића, представља обнављање историјског сјећања на њихове личности.

"Они су још за живота својим дјелима и понашањем исписали и обезбиједили своје респектабилне и знамените биографије које су данас њихови споменици, а које су сами себи подигли за вијек вјекова. Одавно се налазе у књигама, научним радовима историјског карактера и предмет су анализа и расправа поводом разних историјских догађаја у којима су лично учествовали. Показали су невјероватну храброст која је најчешће награђивана важним медаљама и признањима које и данас чине штит њиховим личностима“.

"Обиљежја на њиховим споменицима, као што су: мач или сабља, круна, крст, слике и гардероба, симболизују њихову војничку, духовну и људску снагу за вјечно памћење“.

"Парастос који данас вршимо јесте, заправо, њихова неуништива енергија која не дозвољава заборав. Манипулисања и политиканство као једнострани приступи са нивоа данашњег времена нијесу могућа, с обзиром на то да је то било окупаторско вријеме у којем је нужда била бранити се од непријатеља. Тешко ће опстати данас и глобалне тезе да су окупатори туђих земаља „милосрдни анђели“, а окупирани народи и појединци геноцидни. То просто не може бити историјска истина“, нагласио је Бошковић.

Подсјећајући на историјске околности у којима је живио Лазар Бошковић (рођен 1840. на Ободу, село Потрк), проф. др Јагош Бошковић, је између осталог, рекао да је он командовао у успјешној одбрани Поља 1886, од напада групе Фејза Каљића, који су, како је речено овом приликом, имали намјеру да попале и униште све у Пољима.

"Ни Орле Фејзић није прихватио Лазарев позив дијељења мегдана пред двије супротстављене војске коју је протјерао из Барица према Шљеменима, гдје се и десило признање Орла да је Лазар бољи јунак од њега. Запалио је у сред бијела дана џамију у Шаховићима због тога што су Турци спалили манастир у Добриловини. Бранио је Лазар и Сињајевину, одређујући са Књазом и Брђанином ђенералом Блажом Бошковићем Бјелопавлићем, данашње границе и то врло храбро и одважно. Умро је 1911. и сахрањен је овдје уз највише државне почасти“, подсјетио је Јагош Бошковић, додајући да је Бошко Лазарев, рођен 1885. у Пољима, завршио официрску школу на Цетињу и као Лазарев син био миљеник двора.

Учесник је и организатор жестоких борби са Турцима у Мојковцу и даље преко Бијелог Поља, све до Сјенице. Командовао је Пољанским батаљоном у рату са Бугарима 1913, односно 1914.

"Посебно се данас наглашава његова улога око уједињења, при чему се жестоко обрачунавао са противницима тог уједињења које је било конфликтно и чије је проблеме у новонасталој држави као начелник округа колашинског и инспектор Министарства унутрашњих дјела морао да рјешава. Његове личне особине и карактер описао је Милован Ђилас у књизи "Бесудна земља“.

"Бошкова страначка припадност Демократској странци звана Прибићевићи, имала је велики утицај на шире просторе његовог дјеловања. Имао је Бошко много пријатеља и побратима и у муслиманском народу, и непријатеља као посљедица ратних окршаја чврстог руковођења и отпор дијела становништва, које се противило уједињењу. Погинуо је 7. новембра 1924. на путу од Шаховића према Мојковцу. На њега је у том моменту група плаћеника – комита муслимана или Црногораца, с леђа заклоњена иза шумарка, испалила смртоносне куршуме. Са крвавом црногорском одором сахрањен је, како је Ђилас написао, уз зид цркве његовог племена овдје у Пољима“, истакао је др Јагош Бошковић и закључио своје обраћање ријечима:

"И сасвим на крају, нити би Лазар, а ни Бошко, Секула и други братственици били оно што јесу, да уз њих и са њима нијесу били знаменити појединци и братства која гравитирају с обје стране Таре и на ширим просторима Црне Горе, на којима су вјечито гинули у ослободилачким ратовима на понос и памћење покољењима. Нека покољења дјела суде, што је чије дају свима, каже Његош“.