Ево долази нам вријеме слава. Слава без свијеће, колача славског и жита, није слава него крканлук. Јести и пити имамо сваки дан, тај један дан смо прихватили, наслиједили од наших отаца, јер смо кроз вијекове видјели да је то добро да славимо славу, да нас то чува и води. Ајмо да тај један дан буде онако како треба, да не буде само у јелу и пићу а често, нажалост, тај дан буде гори од неких других.

У цркви Светих Апостола Петра и Павла у недјељу 21. октобра, Литургију је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић. Тумачећи јеванђелску причу о Сијачу и сјемену, о. Дарко је казао да је храм Божји једна од ограда које човјек поставља око срца и душе, који му чува оно оно најврједније и најскупоцјеније –бесцен благо, сјеме које сам Бог сије у душу човјечију а то је ријеч Божја.

“ Али храм је само један од стубова око нашег срца и душе, јер ту треба да стоје пост , молитва и покајање па ће онда сјеме које Господ посије у душу и срце наше родити стоструко. Чули сте причу у Јеванђељу о Сејачу и сјемену. Господ је често људима говорио у причама, користио најобичније ствари да би им показао најдубље истине живота. Таква је и ова данашња прича. Има она свој дубоки смисао али и оно просто што сви можемо разумјети. Каже прича: Изађе сијач да сије и баци сјеме. Прво паде поред пута и наиђоше људи и погазише га и птице небеске позобаше. То је, браћо и сестре, оно срце које ничим није ограђено, него је за све у животу пријемчиво, и за зло и за добро. Тутње људи и газе преко човјековог срца и душе, узимају му оно добро, остављају зло. Сам ђаво долази и узима добро сјеме, зато што срце човјеково отворено за зло и за ђавола. Ми смо ти који му пут дајемо и утиремо у своје срце и душу и оно не може да никне и роди. Друго сјеме је оно које је пало на тврдо сјеме, на камен, и каже прича, пошто је плитко, мало земље, одмах изниче. Оно се брже се угрије, међутим, када изникне а нема дубине и коријена усахне. То су људи који су пријемчиви и радо прихвате ријеч Божју, међутим, и забораве. Да би та ријеч живјела и расла и нас до Бога узвела, треба је пазити, оградити, постити, молити се, ићи на службе, славити, одупријети се искушењима и одбити сва зла овога свијета. Међутим, људи почну да се боре, прихвате ријеч Божју, али видјевши да је тешко одустану.

Треће је, каже, сјеме у трње пало и израсте трње и угуши га. То су људи који хоће мало тамо мало овамо. Би они да држе ријеч Божју, да држе ријеч и заповијести Божје, и да им у срцу буде Бог, али би и овоземаљских блага и добара. Би некако да им буде потаман, и да их овдје на земљи не жуља и смета. И обично у тим случајевима надвладају бриге и муке овога свијета. Човјек у двије руке носи, у једној земаљско у другој небеско, и обично временом ако не испусти земаљско оно почиње све више да га веже, и да му оно постаје важније. И задње сјеме је оно које паде на узорану и дубоку земљу и изниче, и род стоструки донесе. Погледајте, браћо и сестре, колико је некада мало потребно а ми ни то мало нисмо спремни. Ево долази нам вријеме слава. Слава без свијеће, колача славског и жита, није слава него крканлук. Јести и пити имамо сваки дан, тај један дан смо прихватили, наслиједили од наших отаца, јер смо кроз вијекове видјели да је то добро да славимо славу, да нас то чува и води. Ајмо да тај један дан буде онако како треба, да не буде само у јелу и пићу а често, нажалост, тај дан буде гори од неких других. Претјерају људи, забораве се шта славе. Затим, ако је постан дан, барем данас је и цијена хране приступачна и храна је доступна свима подједнако. Можда за посну славу домаћице имају мало више посла, али то је мала жртва, која нам прави ограду око срца, што нам наш Светитељ и Господ примају као труд, па ће нам узвратити. И треба славе да нам буду скромније. Лијепо је да се људе почасте, али је превасходно треба да се сјетимо Светитеља, своје славе и једни других. Човјек пред пуним тањиром обично не види човјека који сједи преко пута њега. Често дођемо наједемо се напијемо, а да људски нисмо ни попричали једни са другима. То је само један детаљ, али ако пазимо на те ствари, да видите колико нам користи може донијети. Друго је оно што стално говоримо, долазимо у цркву, посебно на Литургије, доводимо своју дјецу. То на камен нашег срца набацује ону плодну земљу, и даје мјеста коријену да изникне и род донесе.

Ево данас, чули сте из житија, двије Светитељке, биле грешнице, њива њихова била без ограде. Сипао ко је шта хтио и узимао исто тако. Међутим, када их је ријеч Божја додирнула, и када су је пустиле дубоко у своје срце промијениле се и цио живот свој исправиле и род стоструки донијеле. Не приличи да човјек, који има Христа, да пада, него треба да будемо храбри и постојани, онако како су наши преци, који су чували своје светосавље, своје име и своје православље. Зато што је било дубоко засађено и има дубок коријен. Чувајмо ту земљу и тај коријен, јер једино на њему можемо узрасти и род донијети. Нека Бог милошћу својом и љубављу и нас освети и учини да род добри донесемо. Амин, Боже”, бесједио је о. Дарко.