Двјестогодишњица рођења највећег српског пјесника Петра II Петровића Његоша обиљежена је округлим столом под називом “Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање смисла Црној Гори“, који је у оквиру манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, одржан у Никшићу у четвртак, 9. маја 2013.
Симпозијум је благословио и у његовом раду учествовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Опипљиви и видљиви израз побожности Владике Рада, према ријечима Епископа Јоаникија, јесте Капела коју је саградио на Ловћену, као што је и његово дјело пјеснички израз Његошеве побожности. За формирање његове личности, расцвјетавање духовности, талента и побожности највећи допринос дао је Његошев стриц Свети Петар Цетињски.
“Можемо само замислити младог, талентованог Рада како је, формирајући се као личност, док су се будили његови таленти, упијао светост од свог претходника, учитеља и светитеља. Треба подсјетити да је први Његошев учитељ који га је, вјероватно, описмењавао био један калуђер и то, изгледа, не Србин; потписивао се као Славјанобугарин, био је светогорац, јеромонах Мисаил, који се обрео на Цетињу и од Светог Петра добио послушање да подучава младог Рада да чита Псалтир, пошто се тада писмености приступало од “Часловца“ и “Псалтира“. Мислим да се до сада нико није озбиљније бавио биографијом првог Његошевог учитеља, а свакако га треба имати у виду када се говори о Његошевој побожности и када се ишчитавају они исихастички моменти у Његошевом “Горском вијенцу“ и “Лучи микрокозма“.
Јако исихастичко предање, које је постојало у Црној Гори и Старој Херцеговини, почев од Јелене Балшић и Никона Јерусалимца у 15. вијеку, преко чувеног Старца Макарија, по коме су острво и манастир названи Старчева горица, наслања се и надовезује на носиоце каснијег монашког живота код нас, у личностима светитеља Преподобног Исаије Острошког, чије мошти су Турци спалили, као и мошти Светог Саве, затим Светог Василија Острошког, великог светитеља Божијег, духовника, пустињака, исихасте, који је водио наш народ кроз најтежа искушења у вријеме унијаћења Црне Горе и Херцеговине.
“Наши манастири у источној и западној Херцеговини, од Косијерева до Добриловине и Тројице пљеваљске, а нарочито манастир Морача у вријеме првих Петровића били су, још увијек, пуни монаштва који чува вјеру и свете обитељи и око којих се народ окупља. Манастири су били та духовна огњишта која су сачувала вјеру, наравно, и српске владике све док није укинута Пећка патријаршија 1766, против чега су се најенергичније борили, управо, црногорски Митрополити из породице Петровића. Из најдубље оданости Пећком трону Митрополити црногорски Василије и Сава Петровић борили се за очување Пећке патријаршије, а послије њеног укидања Митрополит Сава је, испред свих српских Архијереја, дигао глас ка православној Васељени да се обнови Пећка патријаршија, макар на њен трон дошао епископ из Русије“.
“Кућа Петровића називана је калуђерском кућом, понекад у похвалном, а понекад у погрдном смислу, нарочито у вријеме отпора краљу Николи. Не назива се тако само због владика, јер треба се подсјетити да је мајка Владике Данила I Петровића, Ана, постала монахиња, након што је остала удовица. Не зна се у ком манастиру је живјела и да ли је, уопште, живјела у манастиру, јер су се у то вријеме многе монахиње подвизавале око наших манастира, о чему говори и један Поменик манастира Добриловина. Рекло би се да су живјеле по домовима и то монахиње из отменијих кућа, које, кад су остајале удовице, нијесу хтјеле да се преудају, него су примале монашки чин и многим породицама бивале ослонац, у духовном смислу, вршећи огроман утицај, нарочито, на подмладак. Примјер монахиње Ане није усамљен, већ је то било једно предање. Прије Данила у кући Петровића помиње се и калуђер Петар о коме се ништа друго не зна осим да је живио прије владике Данила“, рекао је Његово Преосвештенство.
Овим напоменама Преосвећени Епископ Јоаникије је дао слику времена и самог коријена из којег је израстао Петар II Петровић Његош. О њему се, наставио је Владика будимљанско-никшићки, све чешће говори да треба да буде канонизован и проглашен за свеца што он, највјероватније, и јесте. У свакодневном разговору често је и називан Светим Владиком.
“Када отворимо странице његових најзначајнијих дјела, на примјер “Луче“, видјећемо једно чудо од поезије, љепоту, нешто што се ријетко среће, али ћемо се тамо срести, не са православном догматиком, мада мислим ако се пажљивије изучава “Луча“ да нећемо наћи много неслагања са православном догматиком, нарочито ако се узме у обзир да је она прије свега пјесничко, а не догматско дјело, као што не бисмо могли оптуживати Његоша за паганство зато што користи елементе из старе грчке митологије у својој поезији, да би својој мисли дао што бољи пјеснички израз.“
“У “Лучи“ ћемо се срести са аутентичним духовним и православним искуством, са аутентичним доживљајем светости и свјетлости, чак бисмо Његошеву религију, у неком смислу, ако је дозвољено тако да кажемо, могли назвати религијом Божанске свјетлости. Он је био заокупљен феноменом ове природне, али, дубље гледано, много више феноменом духовне, Божанске свјетлости. У свом пјесничком дјелу он често помиње драго камење, брилијанте, рубине, сафире, бисере од којих прави и Престо Божански. С друге стране, Његош је Бога Творца доживио као Божанску поезију и био испуњен неким мистичким односом према Богу. Стихови који прослављају Бога имају теолошки и антрополошки, имају и духовни, а нарочито мистички смисао, носе један мистички доживљај сусрета са Богом. Није онда чудо што је Његош личност коју није лако протумачити и схватити, ни његово дјело, ни његов живот. Своју вјеру потврдио је завјештањем и својом смрћу. Завјештао је да се сахрани у цркви посвећеној Светом Петру Цетињском, у својој задужбини, гробној капелици, а свој тестамент завршио је једним литургијским возгласом који прославља Божију свјетлост“, нагласио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Према ријечима академика Матије Бећковића Петар II Петровић Његош је најзначајнији владика Српске православне цркве послије Светог Саве и највећи пјесник српског језика од Светог Саве до данас. Нашем нараштају пало је у дио да прослави његов двјестоти рођендан, најважнији датум, сматра Бећковић, у нашем, али не и у Његошевом животу.
“Праотац Јаков“ навод је из књиге “Религија Његошева“ – “рвао се с Богом једну ноћ, а Владика Раде, рвао се са свим силама овога света не једну ноћ него цели један век“. Ову реченицу могли бисмо наставити, и рећи, да то рвање није престало до данашњег дана. Није ли се испунило време да га духовна деца Светог Саве упишу у диптих светих Српске православне цркве. Два века чекамо да се дорекне оно што је време давно рекло“.
“Пустињак цетињски, „за четири неђеље часног и великог поста“, “не пуштајући никога к себи“, од 10. марта до 7. априла испевао је „Лучу микрокозма“. Луча, дело “које владици беше најмилије“, до данас је остала најзакључаније. На говору катунске нахије, настао је спев каквих је најмање и на највећим светским језицима.“
“Извори и подстицаји за Лучу тражени су највише тамо где их је можда било најмање, а нимало у њему самом и истини да се “пустињаци хране сопственом супстанцом, дубином свог испосништва и усамљености. Што је писана у време поста узимано је као податак без суштинског значења, као да је “Луча“ постом више датумирана него инспирисана. А што је песник, црноризац и испосник највише знао о посту и што је пост одрицање, а причешће завет и спремност на жртву и поистовећење с Христом, и што се и пост и “Луча“ завршавају васкрсењем, томе као да није придавано значаја. Упоређиван је и с Марксом, а није с Максимом Исповедником“, бесједио је Бећковић.
Његошев “песмотвор“, сматра академик Матија Бећковић, јесте посрбљено јеванђеље, чије су ријечи непропадљиве. Знати их напамет, најсигурнији је оријентир и начин да сачувамо себе.
“Корице његових стихова су усне његовог народа које те стихове свакодневно понављају и у камење уклесују. А данас исписују и на аутомобилским регистарским таблицама. „Горски вијенац“ постао је национална Библија, мада ни највећи зналци нису увек сигурни из којег су спева поједини стихови, као што ни најупућенији неће увек погодити из које је посланице или јеванђеља неки навод из Библије. Његошева књига држи се уз Свето писмо, а посвећеници се прекрсте пре него што је отворе и почну да читају. Њему се обраћају молитвом, а без разлога не узимају у уста његово име. Његова фотографија јесте икона којој је место уз свеће и кандила. У његов гроб се куну. У храмовима се осликава његов лик међу светим ликовима. Има много владика, али кад се каже Владика сви мисле на једног. Нема светијег ореола од оног који блиста око његове главе, а тај ореол потребнији је нама него оном који је певао: “Што ћеш мају плести вјенац кад му га је сплео творац“.
Бећковић је оцијенио да су највећи духови и умови Његошу уступили почасно мјесто, а таква једнодушност у погледу нечије величине није запамћена у српском народу.
“На Ловћену Његош спава/ Најмудрија српска глава“ – не пева се на Његушима, него свуда, где има Срба. Тешко је наћи такав народ у којем најмудрија глава не би била и најсветија. Сем Светог Саве и Косова нема трећег, осим Његоша, око кога се окупља сав српски род. Косова, косовског завета, Обилића и вере Обилића, онаквих како их знамо, пре Његоша није ни било. Он их је стварао, и „опомињао на косовску заветну мисао чије је испуњење била наша дужност пред Богом и пред људима“.
И прије Његоша монаха било је светих песника, али таквог пјесника-монаха, и такве судбине, није било послије њега, нагласио је академик Матија Бећковић, додајући да смо се освједочили да се такав више не рађа у двјеста година. “И растом виши за главу од целог народа, једино није био виши од своје цркве за коју се родио, у којој је живео и у којој се сахранио“, казао је пјесник и наставио:
“Његовом прибрајању у Сабор светих, обрадовали би се сви: од Светог Саве и Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког до Светог Николаја Лелићког и Светог Јустина Ћелијског и Светог Вукашина Клепачког, духовног сина Пустињака цетињског, кога је посветила једна његошевска реч, са стотинама свештеномученика Митрополије Црногорско приморске, који су богопрослављени. Обрадовала би се његова паства широм земљиног шара, а највише његова Црна Гора, јер данас можда нико не вапи за спасењем колико она.“
“Најзад, да Његош за живота није ништа ни био ни створио, посмртно мучеништво прославило би га и овенчало несвенљивим венцем. И да ништа није претрпео сем што су му седам пута кости претурали и седам пута га сахрањивали, било би довољно да буде уписан у мученикослов светих“.
“Они који су га мртвог прогањали и опорочавали, нису ни слутили, да му, тако, исписују житије и да ће његово посмртно страдање, на правди Бога и пред очима света, постати и најречитије образложење за његово светитељство. Нема песника који је толико страдао. Тако страдају само светитељи, утолико светији уколико страдају за поезију и због поезије. Само се око светитеља и светиња разгоревају бојеви који не престају“, поручио је пјесник Матија Бећковић.
На скупу је учествовао и Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, који је обавијестио јавност да је, у четвртак, 9. маја 2013, премијеру Владе Црне Горе Милу Ђукановићу уручио писмо, са пропратним материјалом, истог садржаја као и писмо, које је прошле године упутио ондашњем премијеру Игору Лукшићу, а поводом званичног захтјева за обнављање Његошеве капеле на Ловћену.
“Дозволите ми да вам препричам садржај писма које је и прошле године, као и овом приликом, везано за обиљежавање двјестагодишњице рођења владике Рада, како се ту каже, најзначајније личности, поред његовог стрица Светог Петра Цетињског, које је изњедрила Црна Гора у својој историји. Историјска је прилика да се коначно испоштује, за свако људско биће достојна поштовања, светиња последње воље, а камоли за једну овакву личност, какав је Његош, да се обнови његова изворна Капела и да се у њу похране, по седми пут, његове свете мошти. Ту, у овом пропратном писму, подвлачим да сам увјерен да ће Влада Црне Горе одговорно и позитивно прихватити овај предлог, не само са актом наведених разлога, него да би се скинуло проклетство са Црне Горе, које је оставио Митрополит Петар II ако не буде сахрањен на Ловћену у спомен-капели коју је за живота подигао свом стрицу Светом Петру Цетињском“, напоменуо је Високопреосвећени Митрополит.
Владика Амфилохије је подсјетио на догађаје везане за подизање, рушење и обнављање цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, која је била Његошева задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота 1846.
“Наводим да је црквица први пут срушена од Аустријанаца 1916, послије освајања Ловћена ради подизања на њеном мјесту споменика Фрањи Јосифу. Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих земних остатака, покренуо је Митрополит Гаврило Дожић на Архијерејском Сабору 1920. И док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924. Митрополит Гаврило је обавијештен да је Краљ одлучио да подигне споменик-маузолеј Његошу, према пројекту Ивана Мештровића од чега је касније одустао и на лично инсистирање Митрополита Гаврила прихватио захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику“.
Његошеву задужбину на Ловћену, наводи се даље у писму, италијански окупатор је оштетио априла 1942, гађајући топовима с Орловог крша због чега је тадашњи Митрополит Свети Јоаникије Липовац, обраћајући се Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, тражио да се утврди и оправи почињена штета. Влада СР Црне Горе 1952. се поново обратила Ивану Мештровићу за остварење првобитне одлуке краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањег трага Његошеве задужбине (1969-1971), одлуке која је, напомиње Архиепископ цетињски Амфилохије, постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена, и која спада у једно од „најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко-друштвене историје“.
“Бесудност и проблематичност тог чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска Капела, односно храм Светог Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду, одмах послије рата унесена у грб СР Црне Горе и што је била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик. Против рушења Његошеве задужбине Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982. Тужбу је поднио и законити насљедник династије Петровић, унук краља Николе, књаз Михаило Петровић. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као “неоснована“ 1963. да би њему била саопштена тек 1975“.
“Без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства и стаљинистичко-брозовског соцреализма јасно је из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја 28. јула 1974, који каже да бисмо се вратили „аутентичности и изворности“ Његоша “дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије“. Иза рушења православне цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену скрива се, у ствари дух и идеологија рушења самог “Горског вијенца“ и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог“, оцјењује у поменутом писму које је Митрополит Амфилохије уручио Предсједнику Владе Црне Горе.
Као законити насљедник Митрополита Петра II Петровића Његоша, Архиепископ Амфилохије обраћа се Влади Црне Горе са захтјевом да се обнови црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, сагласно посљедњој вољи и завјештању Његошевом, а уколико није могуће подићи је на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац, подићи је, додаје се у захтјеву Митрополије, у непосредној близини, на простору између изласка из тунела и атријума маузолеја. Владика даље наводи да је један од захтјева да стручни Одбор за обнову храма, који ће основати Влада, цркву обнови у изворном изгледу, каква је била прије аустријског рушења, користећи се при томе искуством великог архитекте Николаја Краснова и сачуваним материјалом срушене цркве на Ивановим Коритима: олтарским жртвеником из прве цркве, као и осталим елементима из њене унутрашњости, похрањеним у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине.
“Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свог времена са битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани, надамо се и посљедњи, ослобођени из маузолејског утамничења и враћени у његов храм. Од тог храма, заиста “већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег` мале гомиле камења према Ловћенском врху, према том Владичином споменику“. Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другог, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме и бриге за њену истинску будућност“, казао је Архиепископ цетињски Г. Амфилохије, додајући да уколико Влада Црне Горе не прихвати овај захтјев Митрополије, у шта лично не може да вјерује, биће принуђени да поново покрену судски процес и тужбу код домаћих и међународних судова.
О овој значајној теми своја мишљења, током рада округлог стола у Никшићу, изнијели су и пјесник Будимир Дубак, протојереј-ставрофор Драган Станишић, публициста Ратко Пековић, професор Веселин Матовић, књижевник Милутин Мићовић и др Будимир Алексић.
