Према ријечима пароха горње-полимског и гусињског јереја Жељана Савића радови на обнови локалитета који се налази уз регионални пут Плав-Гусиње, а на којем се, осим црквишта некадашњег храма Светог Василија Острошког, налази и гробље у којем су сахрањивани православни житељи овог гусињског села, почели су у октобру 2012.

Парохијани су, том приликом, са надлежним свештеником покушали да ограде црквиште и гробље како би их заштитили од даљег пропадања и скрнављења. Црквиште је потпуно неограђено и мјештани су кроз њега направили пречицу, иако постоји пут кроз село уз ограду црквеног земљишта. Током читаве године овдје улази и стока, што је додатно скрнавило светињу гробних мјеста.

Жеља (дијела мјештана) да се гробље и црквиште очисте и постави ограда није наишла на одобравање Албанаца из Мартиновића, који су се тада окупили са намјером да спријече извођење радова. Један број њих, објашњава о. Жељан, био је спреман и да се физички разрачунава, а већи сукоб спријечила је полиција која је, на позив свештеника и парохијана, успоставила ред. Ограда која је тог дана постављена током ноћи је почупана и бачена поред оближње ријеке Ључе, а иако је полиција направила увиђај починиоци овог вандалског чина, који је узнемирио православне житеље гусињског краја, до сада нијесу пронађени.

Ове године на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, којег због његових чудотворстава у славу Божију, поштују и ходочасте га, чак и припадници других вјера, служена је света Литургија на остацима храма у Мартиновићима. Литургију је служио јереј Жељан Савић, а служби Божијој, због новонастале ситуације, присуствовао је мали број вјерника.

Свето богослужење на овај велики празник наше Свете Цркве, и претходне двије године, обезбјеђивала је полиција, подсјећа свештеник Савић и додаје да их све то не обесхрабрује у жељи и намјери да сеоско гробље и некадашњи храм, који ће, ако Бог да, опет васкрснути, уприличе и врате у стање које заслужују. Зато се један мањи број парохијана, али и људи добре воље из околних села, који су чули за ова догађања, окупио 14. маја да помогну у радовима на чишћењу темеља цркве од рушевина и постављању ограде око гробља. Радове су покушали да спријече они мјештани Мартиновића, који се противе обнови црквеног комплекса под изговором да земљиште не припада Цркви већ њима.

“Намјеравали смо да откријемо темеље црквишта и оградимо површину комплекса, међутим, комшије Албанци су покушали да нас спријече у томе, насрнувши на нас уз образложење да је то њихов посјед. Мир је нарушио нарочито комунални инспектор Адем Миљуш, који сматра да зидина која постоји на овом мјесту може да буде и остатак нечије куће, иако његов посао није да пресуђује о карактеру објекта. Захваљујући професионалном односу полиције, која нас је обезбјеђивала током радова, избјегнути су тежи сукоби и посљедице“, каже свештеник Савић и додаје:

“Да је земљиште у власништву Цркве потврђују и пресуде надлежних државних институција Црне Горе, Основног суда у Плаву, Вишег у Бијелом Пољу и Врховног суда Црне Горе. Наиме, 2010. Хасан и Ветон Прељвукај тужили су Митрополију, без и једног доказа, говорећи да је та земља њиховог дједа Реџа Прељвукаја. Основни суд у Плаву септембра 2011. донио је пресуду у корист Митрополије, којом се одбија тужбени захтјев поменутих Прељвукаја као неоснован. Исто је потврдио Виши суд у Бијелом Пољу у марту 2012. и Врховни суд Црне Горе неколико мјесеци касније. Нажалост, наше комшије Албанци све то не признају, као што не признају катастарски посједовни лист и тврде да је све нелегално“.

Поменута документација потврђује да је земљиште на коме се налазе црквиште и гробље, а које је у катастру заведено као ЛН 160 КО Мартиновићи 1, катастарска парцела бр. 733 (површине 1653 метара квадратних и к.п. бр.734 површине 716 метара квадратних што укупно износи 2369 метара квадратних) власништво Митрополије црногорско-приморске.

Радови на чишћењу рушевине црквиштва Светог Василија Острошког у Мартиновићима настављени су и у суботу 25. маја. Албанци су, каже о. Жељан, „живим зидом“ опет покушали да спријече свештенике и вјерни народ да приђу црквишту, дочекавши их нимало комшијски и пријатељски. Након што је полиција уклонила барикаде, које су поставили Албанци посао на откопавању зарушеног земљишта и чишћењу гробља, настављен је уз полицијско обезбјеђење.

У интервенцији полиције приведена су 22 мјештана Мартиновића, због непоступања по наређењу, односно зато што нијесу дали да се прође, те су они затим прослијеђени судији за прекршаје, након чега им је изречена новчана казна.

Враћајући се на историјске податке јереј Савић каже да документација јасно говори да камени зид на црквишту представља остатке цркве, а то су олтарска апсида, бројни елементи градње и остаци крста са некадашњег храма. Он подсјећа да је ондашњи Митрополит Митрофан Бан писмом (бр. 550 од 3. априла 1902) наложио свештенику гусињском Ђорђу Шекуларцу да огради мјесто за цркву и гробље у Мартиновићима. Градња храма Светог Василија Острошког Чудотворца почела је 1928. године, а у радовима су учествовали и комшије Албанци. Димензије црквеног каменог здања биле су 7,50 м са 6,20 м, ширине зида 0,50 м. Црква је завршена и освештана у октобру 1938. Освећење је извршио викарни Епископ будимљански Николај Јокановић са свештенством, које је, том приликом, ријечима добродошлице поздрављало локално албанско становништво, указује на историјске податке свештеник Савић.

По документима, односно годишњем извјештају свештеника Ђорђа Шекуларца Архијерејском намјесништву андријевичком из јануара 1940. године, у Мартиновићима је живјело 73 мушке и 52 женске особе, који су православни Срби. 1941. године црква Светог Василија Острошког је срушена и остао је само један метар висине зида у читавој основи. Међу рушитељима је био и Тахир Балидемај, (чији унук се хвалио о томе на суду у Плаву 2011.) и Рам Монов, који се попео на цркву и бацио звоно. Након тога руке су му тресле до смрти о чему је на поменутом суду у Плаву 2011. свједочио Радоје Турковић.

Разочаран поступањем Албанаца у Мартиновићима отац Жељан сматра да ометањем радова на обнови овог светог мјеста они, заправо, не поштују законе државе и покушавају да заведу ред онако како то њима одговара.

“Надамо се да ће Свети Отац наш Василије Острошки, који својим молитвеним окриљем помаже свим људима добре воље, без обзира на вјеру или нацију којој припадају, уразумити наше комшије Албанце. Надамо се, исто тако, да ће нас, ако другачије буде, држава заштитити и да нам неће бити ускраћено право да, у 21. вијеку у Црној Гори, која тежи демократији и европским стандардима, његујемо своју вјеру и православну традицију управо у мултиетичкој средини, каква су мјеста која се налазе на граници са Албанијом“, поручује свештеник Жељан Савић.