Литургијским сабрањем на празник Светог Арсенија Сремца, Архиепископа српског, у понедјељак 10. новембра 2014, манастир Пећка Патријаршија прославио је своју ктитирску славу.

Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење више свештенослужитеља и уз молитвено учешће вјерног народа. Поред вјерника са Косова и Метохије, литургијском сабрању присуствовале су и групе вјерника из Црне Горе, Републике Српске и других крајева наше отаџбине.

Освештан је и пререзан славски колач, а архипастирском бесједом свештенству, монаштву и вјерном народу обратио се Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

"Житије светитеља Божјих пише се у вријеме њиховог живота овдје на земљи, али се наставља и послије упокојења, послије њиховог преласка у наручје Христово. Да је то тако видимо по житију Светог Оца нашег Арсенија, наследника Светог Саве и ктитора ове свете обитељи“.

"Он је за вријеме свог живота своје житије, благодаћу Пресветог Духа, писао више својим дјелима него, рекло би се, својим ријечима; онда и ријечи имају дејство ако има дјела, а његова дјела су велика. Прије свега, српска држава, обновљена Светим Стефаном Немањом, духовно утврђена и обједињена Светим Оцем нашим Савомм још увијекм је била рањива и Свети Сава је то добро уочавао. Млада краљевина, која је објединила српска племена, још увијек је требала чврсте вође духовне које могу да воде народ, да га обједињују и сабирају. Свети Сава када је мислио кога ће од својих ученика, а међу њима је било доста и светогораца, изабрати себи за наследника, онда је избор пао на смиреног свештенослужитеља Божјег Архимандрита жичког Арсенија, који је наставио дјело Светог Саве у коме је пребивао дух Светог Саве. Он је његово дјело наставио и као ктитор и као духовни вођа свог народа“, рекао је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Било је у том вријеме доста искушења за наш народ и српску државу, попут оне силовита најезда Кумана који су опустошили српске земље, опустошили и опљачкали свету Жичу, цркву Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу и многе друге светиње, па је Свети Арсеније морао да обнавља своје светиње и сабира народ послије таквих пустошења.

"Важно је цјелокупно његово дјело, а нарочите важности је пренос моштију Светог Саве из Бугарске у Милешеву. На такав начин он је обједињавао свој народ, подижући храмове, сабирајући народ у вјери, нади, љубави. Ево најславније његове задужбине Пећка патријаршија, наша општа, заједничка светиња, заједничка кућа цјелог српског народа у коју се уградио Свети Отац наш Арсеније и за живота подижући ову светињу, а и после свог упокојења безбројним чудесима која се изливају од његовог светог гроба до дана данашњег“, казао је Владика будимљанско-никшићки.

Међутим, ту се не завршава житије Светог Арсенија. У вријеме сеоба и тешких искушења које је доживљавао српски народ његове мошти су кренуле из Пећке патријаршије и стизале до бројних наших светиња: манастира Довоље, гдје су дуго времена почивале, постоје предања да су допирале и надомак Сарајева, затим у манастиру Шудикова, Добриловина, пећини изнад Добриловине, манастиру Морача, цркви на Медуну, Ждребаонику, Косијереву, а послије рушења Косијерева у вријеме аустроугарске окупације, његове мошти су пренешене до Острога, па онда опет до манастира Ждребаоника, подсјетио је Преосвећени Епископ Господин Јоаникије, наглашавајући:

"Као што су мошти Светог кнеза Лазара у нашој мукотрпној прошлости обједињавале српски народ у сјеверним земљама, тако су мошти Светог Арсенија обједињавале наш народ, а нарочито послије спаљивања моштију Светог Саве у јужнијим крајевима наше отаџбине“.

"Данас смо овдје сабрани око његовог гроба, у његовој задужбини, гдје је његов дух и његов благослов, у овој светињи која чува најдубље памћење цијелог српског народа, чува предање толико гробова Светих архиепископа и патријараха овдје, толико Светих моштију чудотворних, таква љепота живописа, таква славна и велика, али и крстоносна историја, као да је видио Свети Отац Арсеније када је подизао ову светињу шта ће се све догађати, па је овдје донио под ову гору, поред ријеке Бистрице. И у овим нашим тешким временима видимо да нити су сестре, нити је наш народ напустио Пећку патријаршију“.

„Наша мати игуманија са својим сестрама је овдје остала, никуд се не помјерајући са овог светог огњишта. Гдје је год Србин православни одавде, па до Америке и Аустралије он осјећа Пећку патријаршију као своје рођено огњиште, као свој дом. То је тако било, а тако ће бити и у будуће, надамо се убудуће још и више и не само Пећка патријаршија, него и Високи Дечани, Грачаница, све наше светиње на Косову и Метохији цио српски народ доживљава као своју Метохију, као своју свету српску земљу и то му нико нити може забранити, нити одузети“, закључио је на крају своје бесједе Владика Јоаникије.

Свечаност је, потом, настављена братском трпезом љубави, коју је приредила игуманија манастира мати Февронија са сестринством.

Свети Арсеније Сремац је наслиједио "престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Светих апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде сједиште Српске Цркве. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Светог Саве из Трнова у Србију и учествовао у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Светих Петра и Павла на Лиму. Са чела Српске Цркве повукао се због болести 1263, а упокојио се три године касније. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Светих апостола у Пећи, а мошти му данас почивају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.