Епископ Методије началствовао Литургијом у Рељеву у Митрополији дабро-босанској
На дан када наша света Црква молитвено слави спомен на Светог краља Милутина, Преподобног Теоктиста и Јелену, Светог Варнаву Хвостанског Исповедника, који је крсна слава војних свештеника у Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ, 12. новембара 2024.године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, уз саслужење војних свештеника, Свету Архијерејску Литургију, у храму Светог Николаја у Рељеву, у Митрополији дабро-босанској.
Владици Методију саслуживали су протојереји Милорад Милинковић и Немања Ђуреиновић, јереји Немања Лакић, Мирослав Тодоровић, Томислав Пајевић, Борис Станић и ђакон Вукота Вишњевац.
На крају свете Литургије Преосвећени Епископ је благословио славске дарове и узнио молитву Господу за све православне припаднике Министарства одбране и Оружаних снага БиХ.
Пригодном бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Методије.
„Данас славимо и Светог краља српског Милутина Немањића и његовог брата старијег Драгутина, који се замонашио и уступио престо свом млађем брату Милутину, а у монаштву добио име Теоктист и њихову мајку Јелену Анжујску, дивну, благочестиву краљицу која је милостивог срца била, а није од српског рода била. Народ је српски толико због њене милостиве љубави према српском народу заволио да је само три године по њеном престављењу она канонизована и проглашена за светитељку“.
„Сабрасмо се данас посебно, на овај дан због Светог исповједника Варнаве, Епископа Настића, Сарајлије који је рођен случајно у Америци, а кад је имао осам година вратио се са својим родитељима у своју постојбину, после Првог свјетског рата и овдје се настанио. Кажу да је његов отац био велики богомољац, познавао је Владику Николаја Велимировића, а кад је његов син овдје завршио основну школу и гимназију повео га је код Владике Николаја да од њега узму благослов, да га благослови за теолошке студије, а и да га благослови за монаштво за којим је толико жудио и толико волио“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Благословио је Свети Владика Николај Велимировић, која је тада био охридски Владика, прво жички, па охридски, па пред Други свјетски рат, поново жички, а Свети Варнава, подсјетио је Епископ Методије, завршио је теолошки факултет.
„Замонашио се 1940. године у манастиру Милешева, рукоположио га је за ђакона свештеномученик, велики архијереј и пастир српског народа Петар Зимоњић, син великог војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Петар Зимоњић се родио на Грахову у Црној Гори данашњој, тадашњој старој Херцеговини, јер је његов отац Богдан војвода због Турака избјегао у тадашњу Црну Гору краљевину и ту се Петар родио. И данас има кула на Грахову, а то је Епархија будимљанско-никшићка која је под мојом управом тренутно, и знамо која је његова кула и настојаћемо да је откупимо и обновимо, у којој се свештеномученик Петар Зимоњић родио“.
„У току Другог свјетског рата, Варнава као јеромонах био је овдје у Сарајеву и под НДХ управу је овај простор потпао, па му је као младом јеромонаху, кажу, Павелић нудио да постане епископ хрватске измишљене православне цркве коју су хтјели да формирају да би разбили корпус српског народа и онај стуб на коме је српски народ почивао вјековима и ону утробу која је родила српски народ, а то је Српска православна Црква. Он није пристао да учини то, одбио их је, а онда је кренуло, после усташког, и титоистичко страдање, по завршетку Другог свјетског рата и доласку титоиста на власт на ове просторе, његово страдање се настављало. 1947. године га је Архијерејски Сабор изабрао за Епископа хвостанског викарног, али, одмах потом, само неколика мјесеца, су га ухапсили, заробили и осудили на 11 година тешке робије са тешким принудним радом“, навео је Епископ, додавши да је свештеномученик Варнава све то одлежао, а чак су покушавали више пута да га убију.
„Био је тај чувени атентат гдје су те заробљенике из Зенице, гдје је једно вријеме робијао, у Сремску Митровицу кад су их одвели, па да ли у Митровици или у Београду, на жељезничкој станици вагон тих осуђеника су откачили од композиције на неком споредном колосијеку на који је, после неколико сати, а они су били закључани у вагону, као случајно налетјела пуном брзином локомотива и ту их је већина изгинуло, само их је 11 преживјело. Смрт само случајно није нашао ту Свети исповједник Варнава, јер је излетио кроз прозор од силног удара, био је изломљених ногу и руку. Без адекватног лијечења наставио је да робија по казаматима титоистичким, а онда је после био у манастиру Беочину, у кућном притвору је 1964. године, с правом се сматра да је био отрован. Ту се упокојио и сахрањен био“.
„Сад кад погледамо ову земљу на којој стојимо и на којој је постројен овај свети храм, а ову земљу је купио у своје вријеме први српски дабробосански Митрополит Сава Косановић, после фанариота који је дошао овдје да управља православном српском паством дабро-босанске Митрополије сарајевске и града Сарајева Сава Косановић Митрополит, који је само три године овдје био под управом и кога је Аустроугарска прогнала, јер је дизао духовност и националну свијест, будио и кријепио духовно српски народ овдје. Знамо да су они били најприсније веза царевина Аустроугарска са Ватиканом и да су они тај прозелитизам ватикански, језуитски ширили по оним просторима над којима су као Аустроугарска држава владали. Због тога је Сава Косановић протјеран у Црну Гору, а он у Бањанима кад се родио, крштен је у Косијереву ондашњему које је сад прекрило Билећко језеро“.
„Основну школу завршио је у Житомислићу манастиру и у Мостару, па Сарајеву, а онда Богословију наставио у Београду. Временом, кад се замонашио, овдје је постао Митрополит, на овој земљи, коју је он купио за овај храм и ову Богословију, купио је Сава Косановић. Вративши се у Црну Гору, упокојио се у Улцињу и све што је имао оставио је Цркви, данашњој цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. По његовом завјештању, пренијели смо његове земне остатке из Улциња гдје је био сахрањен у Никшић, у гробље испод храма коме је све оставио. А тај Петар Зимоњић, који је замонашио и рукоположио Варнаву Настића, он је завршио у Јасеновцу или у Јадовну, не зна се тачно, нити се зна његовог гроба, ни мрамора, ни његових земних остатака. Вратио се да остане са својим српским народом овдје у Сарајеву кад је дошла усташка управа и хтио је да подијели судбину свог народа“, рекао је Владика Методије.
Варнава је носио име свог савременика тадашњег, много старијег, а потоњег Патријарха Варнаве Росића, који је исто исповједник.
„Због Конкордата који је потписан 1937. године и против кога се он успротивио да је, сумња се и Патријарх отрован. Зашто вам све ово причам? Конкордат као уговор међу државама, јер је Ватикан држава, обезбјеђивао им је већа права него православној Цркви над овим простором, поготово, овим гдје се ми данас налазимо. Римокатоличка црква и Ватикан нису могли да поднесу да губитком царевине Аустроугарске, која је била под њеном духовном управом и контролом, и преко које су они ширили свој прозелитизам, да изгубе ове просторе над којима они управљају, да изгубе онај примат и мјесто које су они ту заузимали. Конкордат им је то на крају враћао, приморана је била Краљевина да то потпише. Краљ Александар1934. године, кад је убијен у Марсеју, управо је ишао да нађе модел, јер је био под огромним притиском од западних сила како да потпише Конкордат а да не буде погубан за српску државу, за Краљеиву тадашњу Југославију и за Српску Цркву, и на крају је био убијен“.
„Кад је Влада донијела ту одлуку и усвојила Скупштина тај уговор темељни са Ватиканом, нико се није надао да ће устати народ и Српска Црква. Тај архетип из нашег народа који увијек проговори кроз архијереје и пастире који никад нису напуштали своју Цркву и увијек дијелили судбину са својим народом, изашли су на улице на тадашње крваве литије гдје су Корошец и ови министри унутрашњих послова дигли жандармерију и снаге полицијске и онда су лежале камилавке по Београду, и претукли архијереје који су били тешко повријеђени, свештенике и народ. Онда је Црква све анатемисала који су Срби православни гласали у тој скупштини за тај Конкордат. Ово вам повлачим линију, после континуитета страдања српског народа са истог извора и са исте странеод које долази, и у вријеме Светог Василија Острошког кад је он ишао из Херцеговине, бјежао међу Турке од прозелитизма језуитског и унијаћења Херцеговине. То је била већа пропаст за српски народ, а онда у континуитету до Зимоњића Петра који је страдао од усташа, онда од тог Конкордата Патријарха Варнаве који је страдао зато што се супроставио том ватиканском уговору, и све до Голог отока и страдања Срба који су били у ослободилачким јединицама на партизанској страни, а који су били Срби, то је било разрачунавање, на крају цијели и Конкордат и Јасеновац и Голи оток“, указао је Епископ Методије.
Јасеновац је, по ријечима Владике Методија, планина српских лешева са које се најбоље да осмотрити суштина страдања српског народа и шта се, заправо, збило од Кон кордата до Голог отока.
„У том раздобљу је био Варнава исповједник кога данас славимо, и он је страдао и подијелио судбину са свим оним пастирима и првосвештеницима који су ишли прије њега испред свог народа и дијелили судбину са својим народом. Крст носити нама је суђено, давно је то Његош рекао, страшна борба са својим и са туђином, вијенац је тежак, али је воће слатко. Васкрсења не бива без смрти. То је суштина цијелог нашег ходења за Христом. Сви они који хоће да Му служе, Христос је рекао: Ко хоће добровољно за мном да иде, не под принудом, или зато што мора, нека узме крст свој и пође за мном. Ко сачува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, наћи ће га. Шта значи изгубити живот, ко хоће да сачува живот свој овај овдје пролазни, материјални који ће свакако временом да исцури као кроз прсте, нећу моћи да сачувам ништа што стичем на земљи“.
„Сви велики императори који су од Александра великог, па и после њега који су умирали, говорили су да их сахране са рукама испруженим изнад земље да виде да ништа са ове земље нису понијели, а цијелим тадашњим познатим свијетом су неки владали. Све оно што смо добили овдје и у шта смо се обукли у овом животном путу без обзира који статус, положај заузимали све ћемо то једног тренутка да оставимо и каже она молитва за упокојене: Тамо гдје су заједно и цареви и просјаци. Како могу бити заједно? Зато што све те спољашње идентитете, које смо овдје имали и узели једног момента ћемо оставити и отићи голе душе само са својим дјелима које имамо и односима, које смо остварили међусобним. То ћемо једино понијети пред престо Божји и на суд Христов. Једино то. Зато је Господ рекао: Љубите Бога али и ближњега свога, љубите другога као самог себе. То је однос на који смо призвани, не само да будемо, како данас кажу, коректни да некога испоштујемо не, него да га љубимо и волимо, поготово свога брата, свога ближњега“, поучавао је Епископ.
Управо то својом службом, нагласио је Владика Методије, свједочи војска.
„Шта друго војска ради него се спрема за не дај Боже. Моли се Богу да никад не буде рата, али ако буде, спремни су сви да живот свој положе за свога ближњега. Не да убијају друге, него да бране ближње и у тој одбрани да дају и живот свој. Није смисао мржња према другоме, него љубав према свом ближњему. То је оправдање одбрамбеног и отаџбинског рата. Данас се и Русија налази у тој ситуацији, сви то знамо, она је увијек уз нас била. Кад су се све ове западне силе правиле да су нам добротвори наши, да су нам доброжелатељи, кад су нам маме и разне лаже нудили, увијек је огромна горчина иза тога и ропство настајало. Губили смо свој идентитет, они су нас могли само прихватити ако се одрекнемо себе, а то значи ако се одрекнемо своје душе и свог вјечног живота. То су тражили. Нису нам хтјели само убити тијело, а убијали су га вјековима, него су хтјели и душу и Бога у нама да убију. То је на крају радио и титоизам“.
„Томе је свједок, то је исповједао Свети Варнава, кога су с правом и нека су њега узели као свог небеског заштитника свештеници војни, јер су узели на себе то спознање и спремност да иду тим путем и да страдају као што је страдао и исповједао Христа и Бога у то вријеме тешко, злогласно за које су људи тада мислили да никад проћи неће, исповједао Христа и вјеру и због тога је страдао. Кажу да су ти који су службе титоистичке, које су га пратиле и слали људе, тада није било технике као данас да се људи прате, него су лично слали људе да иду за њим да га прате, тиме да врше притисак над њим, кажу да су имали проблем, јер они, после одређеног времена, који су слати да га прате су га завољели и почели да га поштују и говоре лијепо о њему, па су их онда често мијењали. То постоји у архивама записано и књигама које сад пишу о исповједнику Варнави. Он је и оне који су га пратили и прогањали љубио, али није одустајао из сервилности да би некоме угодио или из страха према свом животу да се одрекне Христа, вјере и вјечног живота“, казао је Владика Методије.
Изгубити живот овдје на земљи, по Владикиним ријечима, то није ништа и по ријечи Господњој тога не треба да се бојимо.
„Једног дана ћемо га, свакако, оставити и, Не бојте се оних који убијају тијело, али духовна смрт је она на коју Господ упозорава и говори: Немојте да вас она задеси, јер је то смрт за вјечност. Смрт пролазна брзо ће проћи, сви ћемо кроз врата смрти проћи и нико рођен од жене н ије кроз овај свијет прошао, нити ће проћи, а да неће окусити смрт. Али, духовна смрт, да нас то не погоди и зато смо се сви овдје окупили да се Богу помолимо, нахранимо Његовом благодаћу, причестимо Његовим Тијелом и Крвљу, да једни друге загрлимо, волимо, да се жртвујемо, држимо заједно сви Христови војници, без обзира којим именом, из којих земаља долазимо и да тако заслужимо вјечни живот са својим прецима славним, светим и Светим апостолима од Христа до данашњег дана“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије, који је на крају своје бесједе евоцирао успомене из свог дјетињства, сјећајући се сарајевских црква које су оставиле у њему неизбрисив траг.
Благословивши присутне, Владика је још једном заблагодарио за гостопримство и изразио жељу да чешће долази у свој завичај из којег је силом ратних дешавања био принуђен да са породицом оде у Црну Гору, гдје је промислом Божијим данас Епископ.
Узносећи молитве Господу да у љубави, и наредних година, војно свештенство прославља свог небеског заштитника и молитвеника, сабрани су наставили прославу уз заједничку трпезу љубави.
Након свете службе Божје и литургијског прослављања Светог Варнаве Хвостанског, Епископ Методије је посјетио Митрополита дабробосанског Г. Хризостома.
