На Недјељу о митару и фарисеју, 5. фебруара Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургију је служило неколико свештенослужитеља Епархије будимљанско-никшићке: протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке и свештеници Василије Брборић, Данило Зиројевић, Слободан Јокић, Миодраг Тодоровић, и ђакон Владимир Јарамаз.

Након читања Светог Јеванђеља сабраним вјерницима бесједио је јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он се осврнуо на прочитану јеванђељску причу, која говори о двојици људи – покајаном царинику, у чијем срцу се родила искрена молитва Господу и гордом фарисеју, који је остао скамењеног срца, јер у њему није било мјеста за ближње, ни за љубав Божију.

“Ова недјеља се у Цркви зове недјеља о митару и царинику, фарисеју, а Јеванђеље које смо данас чули говори, заправо, о свима нама. Два човјека уђоше у цркву да се помоле Богу, један фарисеј, други цариник. Овај први оде напријед, а други остаде позади. Фарисеј се, уздигнуте главе, поче молити: Хвала ти Боже што нијесам као други људи, као овај цариник. Испуњавам заповијести Твоје, редовно постим, дајем десетак. Цариник, због посла којим се бавио, а који је у то вријеме био омражен у народу, остаде да стоји позади, не дижући очи пут неба, већ спуштене главе, говораше: Боже! Милостив буди мени грешноме.“

“О чему нам говори ова прича, драга браћо и сестре? Фарисеј испуњава заповијести Божије, али формално, јер је његово срце скамењено, његова душа тврда. У њему нема мјеста за ближњег, нема мјеста за другога, па ни за љубав Божију, он је сам себи довољан и сам себе узвисује. Презрео је цариника и остале. А цариник, иако није био тако ревностан у испуњавању Божијег закона, дошао је скрушено у цркву, спустио своју главу и помолио се Господу да му се смилује. Бог нам кроз ову јеванђељску причу, у ствари, поручује да сваки човјек који сам себе подиже и узвисује понизиће се, а сваки онај који се сам понизује уздићи ће се. И ми који долазимо у цркву, често то радимо, да кад видимо у цркви некога ко је био грешан, блудник, пијаница или лопов, осудимо га, јер сматрамо да смо само ми праведни, а онај други да је неправедан“, казао је отац Слободан.

Он је у својој бесједи нагласио да вјерни на своју душу треба непрестано да пази, а најбоље оружје на том душевном бојишту јесу молитва, смирење и покајање.

“Цариник је погнуте главе, рекао једну једину ријеч, али отвореног срца. Изговорио је молитву коју и ми данас сви говоримо кад нам је тешко или кад схватимо да смо погријешили “Боже! буди милостив мени грешноме.“ Дотакао се Господ његовог срца, као што се дотакао и срца апостола Павла, који је гонио хришћане па је постао онај који је проповиједао и сасуд изабрани, као што се дотакао срца Марије Египћанке, која је била блудница, а постала велика подвижница, као што се дотакао срца Преподобног Силуана Атонског, који је убио човјека, али се покајао и постао велики светитељ, подвижник и учитељ.“

“Нека ваше срце буде много веће и шире од фарисејевог. Отворите ваше срце за другог и ако је грешан, немојте га одбацивати, јер смо сви грешни. Једини је Бог без гријеха. Примите брата свога и сестру своју, као што Христос прима нас кад погријешимо. Не судите, јер ко суди, судиће му се. Довољан је тренутак покајања, као овај тренутак цариников или као тренутак оног разбојника на крсту. Боже! Буди милостив мени грешноме – нека нас та мисао и та молитва воде и носе, да је често изговарамо, са њом да уђемо у Часни пост, дочекамо васкрсење Христово и прославимо Оца нашег Који је на Небесима“, поручио је јереј Слободан Јокић.