У петак четврте недеље Великог и Часног поста, 28. марта 2025. године, у манастиру Косијерево, у Петровићима код Никшића, одржан је сабор свештенства, свештеномонаштва Епархије будимљанско-никшићке са исповјешћу свештенства.
Сабрање је почело Светом Литургијом пређеосвећених дарова, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ
будимљанско-никшићки Г. Методије.
Током Литургије одржана је исповјест свештенства и свештеномонаштва Епархије.
По одслуженој Литургији, обављен је братски састанак Епархије будимљанско-никшићке.
Сабранима се, за трпезом хришћанске љубави, обратио протојереј Миодраг Тодоровић, указујући на догађаје који су од значаја за нашу историју, духовност, традицију.
„На Литургији пређеосвећених дарова каже се: Свјетлост Христова просвећује све. Уз овај возглас можемо додати и стихове Светог Ловћенског Тајновидца и управо оно што је призвање и мисија Цркве јесте да се тај мрак тјера, како каже Свети Григорије Палама: Господе, просвијетли таму моју, и да та тама која запосједне душу човјекову Христовом благодаћу и угледањем на Христа направи мјесто свјетлости“.
„Сви ми знамо једну нашу епску пјесму „Бановић Страхиња“, почиње стихом: Неко бјеше Страхињићу бане и тај Бановић Страхиња одлази у тазбину, у град Крушевац, код таста Југовић Богдана и код девет шура. Онда му стиже глас да су му двори у маленој Бањској похарани и да је његова вјерна одведена љуба“.
„Он као јунак, као човјек окреће се према тасту, према Југовићима да иду у Косово да је врате и да тамо мегдан дијеле ако треба. Добио је одмах негативан одговор, јер је прорадила једна људска логика и Југ Богдан му каже: Не дам тебе ђеце деветоро да их кољу по Косову Турци. Онда се он окренуо, видио је пашенога некаког млада Немањића, ова ријеч некакога јасно говори да није достојан оних првих Немањића. А Немањић гледа у земљицу. Види бане нема друга, нема пријатеља, па се сјети хрта Карамана и бан и хрт Караман на ђогату коњу од мегдана одоше низ Косово равно. Тамо наиђе на једног дервиша који бијаше припит и који познаде Страхињића бана и каже му, ту у турској ордији, ословљава га именом: Ти соколе, Страхињићу бане“, рекао је отац Миодраг, додајући да се тај дервиш сјетио Страхињића бана код кога је био у ропству, “доста га је хлебом нахранио и рујнијем вином напојио“.
„То доброчинство и милосрђе баново, ту међу турском ордијом спаси му главу и кад га закуми Богом да га турској војсци не прокаже, он каже: Ти соколе, дели Страхињ бане, да ћеш сада сабљу повадити, да ћеш тога коња наљутити, да ћеш сатријет цару пола војске невјере ти учнити нећу, ни твојега хлеба погазити. Кад је дошао и нашао влах Алију који је био одметник од султана и своју љуби, жену тамо под чадором, позива га на мегдан и кад дијеле мегдан љетњи дан до подне онда је бану дотужило и позива своју љубу да узме један комад сабље „па помози мени, ја л Турчину“. Влах Алија онда проговара да помогне њему „кад си ноћила са мном под чадором никад мила њему бити нећеш, кориће те јутром и вечером“. Превари се љуба, узе комад сабље и удари Страхињића бана кога зали крвца по очима. Али бану нова снага дође као у тим граничним ситуацијама кад је бити или не бити, па оману тамо и овамо док Турчина с нога укинуо, па не тражи ништа од оружја под грлом му зубом запињаше, закла њега као вуче јагње“, бесједио је свештеник Тодоровић, додавши да је бан онда ставио љубу на коња ђогина и побјеже са њом низ Косово.
Примјер бана Страхињића је, по ријечима о. Миодрага, велики примјер истинског Христовог праштања.
„Он је пренебрегао то што је јунак, и то што нема нико да му помогне, што нема друга, нити пријатеља у таквом моменту, а највше је пренебрегао и ставио изнад љубав према супрузи и Свету тајну брака“, закључио је протојереј Миодраг Тодоровић.
