У Крстопоклону недјељу, 27. марта 2022. године, у Парохијском дому у Никшићу, предавање на тему „Крсту твоме поклањамо се, Владико“ одржао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички.
У име Саборне цркве Светог Василија Острошког, проту Мирчету и окупљену публику, поздравио је протојереј-ставрофор Драган Крушић, наводећи да се, у трећу недјељу Великог Часног поста – Крстопоклону, поклањамо Часном и Животоворном Крсту Господњем, Његовом распећу и страдањима, Његовом тридневном Васкрсењу, јер, по ријечима Ловћенског Тајновидца, Васкрсења не бива без смрти.
„Од времена Христовог распећа, од оног Великог и страшног петка, када је Господ и Спас наш Исус Христос пострадао на крсту, пролио своју божанску крв и у трећи дан васкрсао и побиједио смрт као најјаче оружје у рукама сатане, од тада крсно дрво за нас православне хришћане постаје часно и животворно дрво, дрво нашег спасења и духовног обновљења“, рекао је о. Драган.
Прота Мирчета је навео да је Црква установила да се у средину Четрдесетнице износи Часни крст и то из више разлога.
„Већ смо отпочели Часни пост и оне прве седмице, па и друге, потрудимо се, будемо ревносни, постимо, молимо се, идемо на службе које су интензивне, међутим, некако мало се заморимо, може да се осјети умор од поста и онда, наравно, ту је Часни крст као наше укрепљење и оснажење, да нас подстакне да наставимо даље, да идемо тим путем којим смо се запутили у сусрет Христовом васкрсењу, ревносно да наставимо са трудом духовним на том путу, да не малакшемо, да не ослаби тај наш труд“, рекао је о. Мирчета, додајући да разлог за то може бити и у томе да пост током ових Великопосних дана не постане, на неки начин, рутина.
„У Цркви, у духовном животу, не ваља ништа да је рутина и да се рутински чини, него све треба да има дубоки смисао и труд да чинимо више и боље. Црква нас на средини поста опомиње тиме да треба и даље да наставимо да се трудимо, да не можемо површно приступати овом периоду, као, уопште, нашем хришћанском животу“, поучавао је отац Мирчета.
Црква износи Часни крст да нас поучи, упути, опомене и оснажи, а ко ће нас, по ријечима свештеника Шљиванчанина, оснажити ако не сам Господ, Његово распеће и васкрсење.
„Крст је знак, симбол наше вјере, оно по чему се препознаје наша хришћанска вјера. Крст је као знак постојао прије Христа и хришћана, код древних култура и цивилизација појављује се крст као знак. Он је као начин мучења људи измишљен од стране Персијанаца, а то су усавршили Римљани и зато је наш Господ распет на крст, а они су тако кажњавали преступнике да издишу у великим мукама“.
„На такве муке су ставили Господа нашег Који никаквог гријеха није учинио, него је дошао љубављу да спасе свијет. Најаве крста постоје и у Старом Завјету, неки свети Оци говоре да има око 20 праобраза крста у Старом Завјету што све можемо тумачити као чежњу за истинским Богом, као трагање људско за спасењем, за Спаситељем док није дошла пуноћа времена да се то заиста догоди. Има много личности старозавјетних које су праобраз страдајућег Христа и Крста Христовог. Господ наш је распет не зато што је учинио гријех, него зато што се добровољно, из љубави жртвовао за живот и за спасење свијета. Страдање Христово, распеће Његово је, као и Васкрсење, један од главних догађаја домостроја спасења, највећи, најважнији догађај, зато што је Христовим распећем, Његовом жртвом на крсту Господ побиједио смрт и даровао нам вјечни живот својим васкрсењем. То је основна истина наше вјере која за ум људски није лако схватљива“, поручио је свештеник Мирчета Шљиванчанин.
По одржаном предавању, које је наишло на велико интересовање присутних, протојереј Мирчета Шљиванчанин је одговарао на питања заинтересованих.
