У сали Скупштине општине Пљевља промовисана је књига Бошка Бојовића „Јелена Шаулић Бојовић – јунаштво је цар зла свакојега“. О књизи су говорили др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида у Београду, новинар Милан Кнежевић и аутор проф. др Бошко Бојовић. Модератор је био Рајко Палибрк.

Претходно, на Варошком гробљу одржан је парастос Јелени Шаулић Бојовић, која је умрла 21. марта 1921. године, који је служио његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки и администратор епархије милешевске Јоаникије, са свештенством и монаштвом Архијерејског намјесништва пљеваљског, и уз присуство грађана Пљеваља и других мјеста.

Др Вељко Ђурић подсјетио је на учешће Јелене Шаулић Бојовић у Топличком устанку, чија се стогодишњица обиљежава 2017. године, као и на чињенице везане за пресељење њене породице у Гајтан и топличко-јабланички крај, због сукоба и репресије коју је на њеног оца, угледног свештеника Перка Шаулића вршио црногорски владар књаз Никола Петровић. У народу топличког и дурмиторског краја остала је запамћена неустрашивост и лична жртва Јелене Шаулић Бојовић за слободу српског народа, која на жалост није адекватно вреднована како у међуратном тако ни у поратном периоду.

Милан Кнежевић је између осталог истакао да књигу Бошка Бојовића, посвећену Јелени Шаулић Бојовић, види као импулс свијести о сопственом историјском трајању, који ће, извјесно је, добити и свој наставак и димензије разумљивије и прихватљивије генерацијама које долазе.

Аутор књиге, проф. др Бошко Бојовић, иначе унук Јелене Шаулић Бојовић и професор на Сорбони, подсјетио је присутне на живот славне хероине, апострофирајући њено поријекло и слободарске и јуначке традиције краја из ког је потекла.

-Упркос званичном забораву, њена успомена живи у народном сећању, песмама као што је она великог народног епског песника Радована Бећировића, као и најчешће анонимних аутора, повременим написима у штампи Србије и Црне Горе, а највише усменим предањем.

-За ову „Српску Орлеанку“, како су је прозвали неки од публициста и новинара, остаје недоречени дуг и дужност сећања, посебно у долазећој стогодишњици Топличко-јабланичког устанка. Дуг и дужност не само сећања већ и самопоштовања и поштовања светлих ликова заједничке прошлости , посебно стога што је њено наслеђе „дело узвишене несебичности“, рекао је Бојовић.

Јелена Шаулић Бојовић (1896 – 1921)

Рођена је у Јунче Долу, Жабљак, од оца свештеника Перка Шаулића и мајке Стане, рођене Кнежевић. Са десетак година са породицом преселила у Гајтан а потом Горњу Јабланицу, топличко-јабланички крај. Школовала се за учитељицу у Призрену гдје је и почела да ради уочи избијања балканских и Првог свјетског рата. Остала са породицом у окупираној Србији, гдје је због невиђених репресалија окупатора 1917. године избио чувени Топличко-јабланички устанак, у ком је учествовала као борац-четник у чети попа Мите Димитријевића.

Након пропасти устанка вратила се у родни крај гдје започиње комитовање у чети свог будућег супруга, америчког добровољца на Скадру Бошка Бојовића. Истицала се храброшћу и јунаштвом у свакој борби, а са својим будућим супругом Бошком Бојовићем и у политичком раду на уједињењу Црне Горе и Србије.

Након рата са супругом преселила у Пљевља, у село Отиловиће, гдје је радила као учитељица. Године 1920. родила је сина Илију и умрла непуних годину дана након тога, 21. марта 1921. године, у 26. години живота, плативши данак суровом животу жене ратника.

Сахрањена је на Варошком гробљу у Пљевљима. Народ овог краја масовно је присуствовао њеном испраћају и задржао у сјећању до данашњих дана њен свијетли лик неустрашивог борца за слободу свога народа.