У прву недјељу Васкршњег поста у цркви Св. Апостола Петра и Павла литургију је служио јереј Никола Скопљак.

У пригодној бесједи, послије причешћа великог броја вјерника, о. Никола се осврнуо на Недјељу православља.

"Недјеља православља је побједа и слава, тријумф над разним јеретицима, над разним расколима и многим страшним стварима које су нападале православну вјеру и православље. Од саме проповиједи Исуса Христа ми видимо првобитно Његова страдања, гдје је страдао за људски род, а онда кроз вјекове и кроз историју православног народа и вјере видимо страдања константно. Треба сваки православни Хришћанин и свако од нас да се сјећа своје православне вјере, да му она буде штит, да му она буде као зеница ока свога, чак и више од тога, зато што су апостоли трпјели страдања за вјеру православну, зато што су Мученици и Пророци страдали за ту вјеру, а наши преци су је одржавали и чували. Онда треба да се запитамо какви су њихови потомци, тј. ми данас, у каквом времену ми живимо и како ми држимо до вјере православне, до вјере Христове, до цркве своје."

"Давно је говорио древни Пророк и велики ревнитељ славе Божије Свети Илија, када се жалио својевремено како сав народ Израиља одступа од вјере Христове, од Христа, од Бога и одаљује се, окреће се према идолима, према незнабошцима. Међутим, Господ Бог се јавио пророку Илији и рекао му да има 7.000 Израиљаца, који још нису одољели том насртају незнабожачком, они који се нису окренули тим путем, него су остали при својој вјери. "

"Без сумње, драга браћо и сестре и данас има у нашем времену људи честитих које ћемо срести, оних који обилазе своје храмове, који живе у цркви, са црквом онолико колико је у њиховој могућности, долазе у храм Божији, исповиједају се на прави и истински начин, са искреним покајањем, али је питање колико има таквих. Нажалост много више људи ћемо срести који ће да се подсмијевају човјеку који долази у храм, људима који иду у цркву. Одаљиће се од вјере Христове, на сва уста ће се ударати и викати како он, православни хришћанин а није дошао ни један пут или два пут у храм Божији, а неки никада. Какви смо онда заиста православни хришћани ако не знамо своју религију, ако не поштујемо свој народ, своју културу. Ако се не савјетујемо једни међу другима, црква са народом и народ са црквом, самим тим што и црква јесте уствари – заједница вјерника окупљених на једном мјесту. Ово је предукус Царства Небескога, овдје смо зато да би својим животом на земљи, добили плату на Небу. Многи од нас бркају то, многима је прече земаљско наслађивање и земаљске ствари него она истинска вјере Христова, православна вјера. Христос Бог, који је узео тијело човјека, погледајте на шта се спустио. Страдао је за цио род, а ми не можемо да дођемо у свети храм, не можемо да поштујемо заповијести Божије, не можемо да живимо са црквом. Радије ћемо недјељом оних сат времена које проведемо у храму провести у кафани и на другом неком мјесту, а нећемо доћи на молитву, богоугодну молитву којој је свако призван и позван. Чим смо створени на овој земљи, ми смо позвани за Царство Небеско, позвани смо за добро. Зато је и Христос дошао на земљу да очисти човјека од трулежности, да му подари Васкрсење. И губимо православну вјеру, неки ће рећи како губимо кад смо крштени у православној вјери. Јесмо крштени, али се не може остати само на томе. Питање је да ли долазимо у свети храм Богу да се молимо, да ли поштујемо пост и молитву, да ли долазимо на причешће? Да ли се искрено исповиједамо кад дођемо пред Олтар Божији, пред свештеника? Да ли искрено исповиједамо своје гријехове? Испуњавамо ли заповијести Божије, како треба да испуњава сваки Хришћанин. Немамо икону у својој кући, немамо кандило, немамо кадионицу, немамо основне ствари што би требало сваки православни Хришћанин да има, и тако се губи православна вјера. Онда ће рећи многи да би оправдали то што не долазеу храм Божији, па није то више оно старомодно вријеме Христа и вријеме Апостола. А није Христос живио само за то вријеме него кроз читав живот човјеков, и поново ће доћи. Узмимо мало Свето писмо да прочитамо, па ћемо видјети да се у сваком времену проналазимо и у њему, иако јеписано прије много вјекова. Тамо има свега што се и данас збива, зато је то и најстарија и најсветија књига. Чисти примјери, чист живот нам је ту показан. Ако се будемо руководили тиме, дјелићем тога, урадићемо велико, поправићемо себе, а поправићемо и околину и друштво око нас. Ако се ми не исправљамо неће ни друштво око нас да се поправља“, бесједио је о. Никола.