Књига "Историја Митрополије црногорско-приморске 1918–2009.“ проф. др Александра Стаматовића представљена је пред никшићком публиком у петак 14. марта 2014, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког.
Поменуто дјело, које је из штампе изишло у издању "Унирекса“ почетком године, петнаеста је по реду књига проф. др Александра Стаматовића. Њоме аутор обрађује посљедњи и најбурнији период у историји Митрополије црногорско-приморске, током којег су се десила њена највећа страдања као институције, а кроз то и њеног монаштва и свештенства.
У представљању "Историје Митрополије црногорско-приморске 1918–2009." учествовали су Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра на Цетињу и историчар др Владимир Јовићевић.
Пригодном ријечју бројној публици на крају вечери обратио се и сам аутор.
Овом приликом преносимо обраћање Преосвећеног Епископа Г. Јоаникија током промоције најновије Стаматовићеве књиге у Никшићу.
"Ово је само дио онога што је професор Стаматовић већ урадио, јер како сам чуо, завршио је комплетну историју Митрополије црногорско-приморске од њеног настанка до новијег времена, а ова књига је само завршна. Ако Бог да, чекамо још једну опширну књигу историје Митрополије црногорске од њеног оснивања до 1918. У очекивању изласка и друге књиге др Стаматовића имамо прилику да читамо савремену историју Митрополије, да кажемо најновију, посљедњих стотињак година. То нам је, донекле, у сјећању макар поједини подаци, а овдје ћете наћи много тога што до сада нисте знали или што ће проширити ваше видике на ову тему. Указао бих на неке важне карактеристике ове теме“.
"Суштинска ствар у историји Митрополије је њен непрекинути и непоремећени континуитет од оснивања 1219. године до дана данашњег. Њен оснивач је Свети Сава, она је послије Жичке једна од водећих Епископија Српске Цркве од самог оснивања. Њен значај је био наглашен већ од самог оснивања, њена културна дјелатност, ако узмемо у обзир писменост која се развијала на подручју Митрополије, а довољно је да поменемо Иловичку крмчију, Горички зборник, Црнојевића штампарију, штампара Божидара Вуковића и наравно њену новију културну историју, кад све то имамо у виду, њен идентитет је толико јасан да ако је нешто јасно у нашој историји, што се тиче идентитета и континуитета, заслугом црногорских митрополита, свештенства и народа, овдје све врло јасно, њен светосавски идентитет, њена светосавска култура, просвета, писменост ћирилична“.
"Међутим, желио бих да истакнем још нешто. Наиме, већ 1752. Пећки Патријарх Арсеније II додјељује Митрополиту црногорском Василију титулу егзарха светог Пећког трона. Наравно, може се дати више тумачења тог звања и у смислу чувара, а егзарх може бити и изасланик, односно опуномоћеник Патријархов за поједине послове у оквиру Цркве. То је био Митрополит Василије у кризним временима прије укидања Пећке патријаршије када се појавило толико нерешивих проблема за Српску Цркву, а и намјера Порте и Цариградске Патријаршије је била да се Српска Црква укине“.
"Та ближа веза између Митрополита црногорских и Пећких патријараха није била само од Митрополита Василија Петровића, него и много раније, од Митрополита Данила Петровића, па и раније. Све се то може пратити, али некако Петровићи су најистакнутији. Када је требало да се хиротонише Митрополит Данило на Пећком трону тада је био постављен патријарх Грк, јер је то било послије оне прве велике сеобе, када се Српска Црква и српски народ замјерио Турској и Порта је инсталирала личност, на Пећком трону био је Архијереј и Патријарх, признати патријарх који није лоше радио у то вријеме, али Митрополит Данило је хтио да се рукоположи, не код тог Патријарха у Пећи који је био наметнут од стране Порте, него код избјеглог Патријарха Арсенија, јер је он тај који носи континуитет Српске Цркве. И ишао је у Сечуј да прими епископску хиротонију, да не говоримо о томе колика је била борба Митрополита Василија за очување Пећког трона“.
"У нашој историографији поједини кажу како су црногорски Митрополити долазили у сукоб са пећким Патријарсима. И јесу, али са онима који су били наметнути од стране Порте и Цариградске Патријаршије. Када је Митрополит Василије Петровић био на трону цетињских Митрополита он пише једном пријатељу у Русији који је био у руској царској служби и жали се на Пећког Патријарха Гаврила који је био Грк, наметнути Патријарх, јер су већ до те мјере били велики проблеми у Патријаршији да се она једва одржавала, понекад су на њеном престолу били Грци које наш народ, наши архијереји нијесу прихватали. Митрополит Василије се жали на тог Патријарха Гаврила Грка који се боји за то да дође на Пећки престо Србин Патријарх и каже: Он прогони српске архијереје и клевета их код Порте да су већи каури од Црногораца. А већ су се Црногорци били добро замјерили Порти“.
"Ето какав је био однос црногорских Митрополита према Пећкој Патријаршији још прије укидања, а кад је, нажалост, дошло до укидања Пећке Патријаршије то је изведено од стране Порте, али уз пристанак и уз сарадњу Цариградске Патријаршије. Шта да радимо, то је историја. Ми волимо Цариградску Патријаршију, то је нама мајка Црква, волимо браћу Грке, али историја доноси разне сукобе и то морамо гледати непристрасно. Дакле, Патријаршија је укинута на тај начин да се у документима каже да се она више никада не помиње, као да је није ни било. Сви епископи испод Саве и Дунава на подручју Турске су морали то да прихвате и већина су се повукли. Дуго времена би нам требало да испричамо како је било тешко одржавати наше епископије, морали су да се плаћају порези, морало је све да се плаћа. Народ је осиромашио, све је опет морало по народу и наш народ се борио док је могао, а већ су поједине епископске катедре почели да преузимају Грци и то су тада наизглед лако извршили“.
Митрополија црногорска сачувала свијест о континуитету Српске Цркве.
"Херцеговачки Митрополит се побунио и није признао укидање Патријаршије, али ништа, на жалост, није могао да учини. Ко није признао и ко је нешто учинио – црногорски митрополити. Нису признали укидање Пећке Патријаршије и борили су се да се она обнови и правилно су процијенили наши људи из доба краља Николе када се говорило о улози Митрополије да је Митрополија црногорска сачувала свијест о континуитету Српске Цркве и она је тај континуитет и наставила. Без обзира на ове приче о аутокефалији, људи који немају појма о историји баве се тим темама, дакле логично је било када су се створили услови да се вољом Цркве изврши обнављање Пећке Патријаршије и ту је велику улогу, лавовску улогу имао стари митрополит Митрофан Бан и, морамо да кажемо, никшићки Епископ Кирило Митровић, а можда понајвећу Митрополит пећки тада Гаврило Дожић, потоњи Патријарх српски“.
"Све је то на понос Митрополије црногорске и приморске, а овдје желим, нарочито, да истакнем велику и значајну улогу једног духовног горостаса Митрополита Гаврила Дожића. Бојим се да смо га мало запоставили“.
"Да се осврнем мало на садржај ове књиге о страдању Митрополије у току рата, а и послије рата. Већ сте доста чули о страдању свештенства, нешто је писано у току рата, а и послије рата. Митрополит Јоаникије је убијен послије рата, по завршетку Другог свјетског рата и то без суда и пресуде. Гроба му се не зна, не знамо гдје су његове свете кости, спомен му је затуцан, није се смјело његово име поменути у Црној Гори дуго времена. Послије њега долази такође један велики горостас, како је говорио прота Милан Савовић из Куча: Митрополија има Божји благослов да на њено чело долазе свети људи. Нијесу сви свети, али он је то тако доживио, јер је познавао Митрополита Арсенија, а како је тек он мученик прошао“.
"Само зато што је био антикомуниста у души и што није могао прихватити толико насиље над Црквом, гоњење Цркве, није се са тим могао сагласити, он је оклеветан, оптужен, неправедно осуђен, утамничен. И не само то, него му је било забрањено да се икад више врати у Црну Гору. Он је исповједник новијег времена историје Митрополије црногорско-приморске. Велика личност, свети човјек“.
"Ова књига је, добрим дијелом, свједочанство о историји новијег страдања Митрополије црногорско-приморске. Читава њена историја, од почетка до краја, је крстоносна страдална историја, али тиме се она и посвједочила и потврдила и у томе је њен велики духовни, историјски културни и сваки други значај“.
Организатор промоције била је Црквена општина Никшић у чије име је сабрање поздравио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког.
