У понедјељак 10.марта 2014, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, приређена је изложба архивске грађе о сеобама нашег народа у Русију кроз историју и изложба ликовних радова познатих украјинских умјетника.

Овај догађај, којем су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и амбасадор Украјине у Црној Гори г.ђа Оксана Сљусаренко, пратила је и промоција књиге "Требјешани“ Николе Вујачића, која је изашла у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Сабрање је благословио Преосвећени Епископ Јоаникије, поздрављајући уважене госте, међу којима и уважену амбасадорку Украјине у Црној Гори г.ђу Оксану Сљусаренко. Његово Преосвештенство је, овом приликом, говорио о везама православних словенских народа, а у тој дугој историји пријатељских односа Русија за српски народ, према Владикиним ријечима, заузима посебно мјесто.

"Тајна јединства православних словенских народа је веома дубока. О њој се мало говори. Ми смо у много чему запоставили старе историјске, културне, духовне везе са словенским православним народима. У тој дугој историји ми православни Срби из свих крајева бивше Југославије, највише смо се везивали за Русију. Русија је имала разне облике своје државности, знамо за велику Русију, малу Русију, то је данашња Украјина, Белорусију тако да смо са свима њима имали много различитих и значајних веза. Сви смо, као што каже Достојевски, изашли из Гогољевог шињела, што би се могло рећи за све остале словенске народе који су васпитавани на руској књижевности, чији је корјен Николај Гогољ, који је био из Украјине“.

"Те везе су веома дубоке и зато ми све оно што се догађа у словенским православним народима, државама пратимо са дужном пажњом. Ових дана пратимо стравичне догађаје у Украјини и, на неки начин, као да се враћамо у своју историју, неких десетак-петнаест, двадесет година уназад. У тој опширној причи о нашим словенским православним везама посебно мјесто заузима врло интересантна прича о сељењу српског народа у Русију у 18.вијеку, међу којима један број Црногораца и Херцеговаца, а нарочито сељење Требјешана у малу Русију, тада је то била царска Русија. Негдје иза Одесе постоје топоними који подсјећају на историју славног Никшиног племена“.

"Овдје вечерас можете видјети дио документације која се односи на те сеобе, а врло је драгоцјено што је г.дин Никола Вујачић написао ову веома интересантну и лијепу књигу о Требјешанима, којом је обухваћена поменута сеоба. Драго ми је што смо започели ову причу, што имамо прилику да видимо изложбу украјинских сликара који долазе у Црну Гору и њихову инспирацију Црном Гором коју су доживјели на прави начин, као своју блиску земљу и људе које су овдје срели“, казао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Најављујући скоро отварање у Никшићу почасног конзулата Украјине у Црној Гори г.ђа Оксана Сљусаренко је рекла да је Никшић за Украјину и украјински народ у много чему симболичан град.

"Ова изложба је много симболична за нас, за Украјину, за украјински народ и нашу амбасаду. Са овом изложбом смо обишли сјевер Црне Горе, били смо у Пљевљима, Колашину, на Жабљаку и Шавнику, а ова изложба је интересантна сада и за Никшић, узимајући у обзир да у скорије вријеме у овом граду планирамо отваарње почасног конзулата Украјине“.

"Један дио изложбе чини архивски материјал и грађа. Захваљујући Државном архиву Црне Горе и Државне архивске службе Украјине имамо увид у документа који говоре о пресељавању Требјешана током 17., 18. и 19.вијека у царску Русију, данашњу Украјину. У одеском региону постоје два села Сербка и Черногорка у којима су живјели Требјешани, преци Никшићана, који су бјежећи од Турака стизали до Одесе. Други дио изложбе су ликовни радови познатих украјинских сликара Андреја и Алексеја Чебошаревих, а настали су током умјетничке колоније у Столиву. Уочљиво је колики професионализам и позитивна енергија извире из ових слика, инспирисаних историјом и природном љепотом Црне Горе“, рекла је г.ђа Сљусаренко.

У представљању књиге „Требјешани“ учествовао је професор историје Миомир Бели Ковачевић. Он је подсјетио на историјске догађаје везане за прву и другу разуру Требјесе, након чега је услиједило њихово расељавање у ондашњу Русију.

Ковачевић је указао на то да су делагације, које је водио сердар Малиша у периоду од 1796 до 1803.године више пута одлазиле у Петроград, тражећи царску грамату о пресељењу.

"Тек је фебруара 1803 цар Александар I одобрио пресељење мањег броја Требјешана и издао грамату. Сердар Малиша је повео требјешке породице на пут без повратка октобра 1804. Године. Из Рисна преко Цариграда, кроз Босфор, стигли су исељеници у Одесу, толико жељену нову отаџбину. Земљу су добили у пространој равници, дан хода сјеверно од Одесе. Ново село су назвали Словеносрпско. У новој отаџбини су прихватили и нове обавезе и укључили се у састав царске војске“.

"Напад Наполеона на Русију 1812 донио је руском народу погибије, разуре, несреће. Као и руски народ Требјешани су пролазили кроз пакао Бородина, паљење Москве. И у новој отаџбини Требјешани су чињели оно што су најбоље знали – гинули су. Књигом "Требјешани“ Никола Вујачић је причом о сеоби у Русију на један другачији начин са снагом историјских чињеница потврдио оно што је Милош Црњански рекао на крају својих "Сеоба“, закључио је Миомир Ковачевић.

Публици се обратио и аутор књиге Никола Вујачић.

"Интересовала ме је, поред осталог, и веза Требјешана са старим завичајем. У то вријеме без икаквих савремених комуникација било је тешко успоставити везе са отаџбином, они су ипак одржавали везе путем писама и преко личности које су долазиле код њих у посјету, док су они рјеђе долазили овамо. Има само један поуздан податак да је 1812.г. доалзио Михаило Симоновић у Црну Гору код црногорског господара краља Николе и том приликом посјетио своје рођаке у Ускоцима и Морачи, трагајући за документима којима су требали да остваре статус племића. О овим, мени веома интересантним, догађајима пишу и моји сарадници, могу рећи коаутори, прије свих, познати публициста Комнен Бећировић, који је приложио текст „Казивање о извору и догађајима око извора Мораче“ гдје је описан живот Требјешана 15-ак година у Морачи прије селидбе у Русију и њихове скоро сталне борбе и хајдуковања, потом, нажалост покојни Тодор Војинов Требјешанин са текстом "Попови: Тодор, Милован - Мићо и Марко Требјешани, духовне вође требјешког племена“ и мени посебно важан био је прилог Леонида Симоновића Никшића, потомка попа Рада Симоновића, последњег требјешког свештеника који је вршио свету службу овдје у Требјеси. Леонид је уредник је једног значајног недјељника у Москви и послао ми је чланке које је објавио у тамошњем листу под насловом "Чудо у Србији“ и "Кључ од храма апостола и евангелисте Луке“, нагласио је Никола Вујачић, представљајући поменуто дјело.

Пето поглавље насловљено "Трећа разура Требјешана“, према Вујачићевим ријечима, обухвата страдања Требјешана односно Никшића за вријеме Стаљинове диктатуре, аутора Бошка Вујачића, док су последњим поглављем "Требјеса васкрсава“ описане активности требјешког потомства на обнови цркве Светог Ђорђа, која је освештана 2007.године и других требјешких светиња.

"Храмовну славу ове цркве прослављамо увијек у недјељу по Ђурђевдану. Биће та слава, ако Бог да и ове године, па вас све позивам да будете наши гости на Требјеси, тамо гдје су били домови наших предака. На крају желим да кажем да је књига "Требјешани“ историографија малог племена које се жртвовало скоро сталним борбама за слободу, част и људско достојанство, Христову вјеру и православље. Вјерујем да ће младе генерације ићи путевима својих предака, остати вјерни традицијама и истинским вриједностима“, поручио је Никола Вујачић.

Публика је била у прилици да одгледа пројекцију документарног филма "Од Требјесе до Одесе“, а вече је употпунио народни гуслар Бошко Вујачић.