Величанствена Световасилијевска литија вјерног народа, прошла је на празник Светог Василија Острошког, у понедељак 12. мај 2025. године, кроз град Никшић, проносећи поруке мира, љубави, заједништва.
Литију је предводио Његово Високпреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије са Архијерејима наше Цркве: Високопреосвећеним Митрополитом захумско-херцеговачким и стонско-приморским Г. Димитријем и Преосвећеним Епископима вашингтонско-њујоршким и источноамеричким Г. Иринејем и диоклијским Г. Пајсијем.
У молитвеном ходу учествовали су бројни свештеници, свештеномонаси, монаси и више хиљада вјерника, потпредсједник Владе Г. Милун Зоговић, Градоначелник Требиња Мирко Ћурић, челници Општине Никшић: Марко Ковачевић и Немања Вуковић, предсједници Општине и СО Никшић, са бројним гостима, представницима јавног и друштвено-политичког живота Црне Горе и региона.
На благослов сабранима, у литији је ношен јастук Светог Василија Острошкога из никшићког Саборног храма и дио моштију Свете Ане, мајке Светог Василија Острошког.
На Тргу слободе обратио се Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, поздрављајући господу Архијереје, вјерни народ и госте Световасилијевске литије ријечима добродошице, у име Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија.
„У свјетлости васкрсења Христовог прослављамо и овај свијетли празник Светог Оца нашег Василија Острошког Чудотворца, заштитника града Никшића, заштитника свих вјерних који му се моле, у цијелом свијету, јер када се вјерни људи моле Светом Василију било у манастиру Острогу, овдје у Никшићу или на неком другом континенту, Америци, Аустралији, он свуда стиже и свуда помаже, свуда чудотвори, тјеши и просвјетљује. То, нарочито, видимо овдје у граду Никшићу и, нарочито, за ових последњих 30 година од кад предводи Свети Василије Острошки ову литију кроз његов град Никшић. Сјећамо се да је те 1996. године, када је пролазио Свети Василије својим светим моштима, кроз град Никшић, падала киша „из неба и земље“ и то није спријечило вјерни народ града Никшића да изађе своме свецу, свом највећем заштитнику и покровитељу и да пориступе сви његовим светим моштима“.
И, ево, некада сунце, некада роса као ово вечерас, а некад и киша и увијек народ са истим расположењем, са истом љубављу, са истом вјером иде за Светим Василијем, приступа његовом ћивоту и добија благослов од њега и у манастиру Острогу, и овдје на овој свештеној литији. Оно што је најљепше видјети на овој литији нису само Никшићани, нити само Стара Херцеговина, него су овдје обједињене Херцеговина и Црна Гора, овдје се сусрећу. Објединио их је Свети Василије, али, исто тако, долази народ из свих српских земаља. Ове године видјели смо дјецу и омладину како долазе из далеких крајева од Бањалуке, Романије, Невесиња, Требиња, Гацка, Билеће, манастира Косијерева, Подгорице, од Ужица, Београда. Долазе пјешке Светом Василију. То је велика љубав и велика жртва. Понекад ме душа заболи кад видим ту дјецу како иду, али сам свјестан да ће њих Бог наградити за тај њихов велики труд и за њихову љубав“.
И што је још много важно, што нам наше драге Владике увијек са љубављу долазе и зато вечерас желим од срца да поздравим, у име Владике Методија, наше драге Архијереје: источно-америчког Иринеја, вама добро познатог и нашег драгог брата и комшију и пријатеља у Христу и саслужитеља Митрополита Димитрија херцеговачког и нашег драгог Владику Пајсија“, рекао је Митрополит Јоаникије, упутивши позив Владици Иринеју да благослови сабрање и упути ријеч архипастирске бесједе.
Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Г. Иринејем је поздравио вјерни народ, сабран у име и част Светог Василија Острошког, радосним поздравом:
„Драга браћо и сестре, дјецо наша мила и предрага, од свег срца кличем: Христос васкрсе, радост донесе и тугу однесе. Сваки човјек у овом свијету је путник, а треба да зна да је не само путник, већ да је и сапутник. Путник је јер хода својом сопственом слободном вољом кроз овај свијет, кроз овај живот, али и сапутник јер треба да хода увијек са Христом и иза Христа, узимајући Његове кораке као своје. Да би нам Господ помогао у том путешествију нашем, с времена на вријеме, додијели нам некога ко је свједок Његовог васкрсења. А ви, овдје, у Црној Гори уопште, али посебно у овом дивном, прелијепом граду Никшићу, имате за вашег заступника великог Божјег угодника и светитеља Василија Острошког и Тврдошког Чудотоворца, Слава му и милост!“
Отпочели смо сви заједно једно путовање, које је почело у оним припремним седмицама, уочи Великог и Часног поста. У току тих седмица, преко Јеванђеља, Црква је тражила да одговоримо за себе на једно питање: Ко сам ја и Ко сам ја у оквиру моје заједнице, значи: Ко смо ми. Да бисмо одговорили на то питање прво јеванђеље нам је показало да је један човјек, бјеше нижег раста, по имену Закхеј, био цариник и много омржен од стране народа. Међутим, он је нашао начин да превасходи своје сопствено биће, да превасходи ону мржњу коју је народ показао њему, из гореће жеље да види Исуса Христа. И од нас се тражи да ли ми имамо у себи исту ту горећу жељу да видимо Христа, коју ће Христос наградити о Тајној вечери, када је рекао: Са великом жељом сам желио да подијелим ову Пасху са вама“.
„Жеља је пријеко потребна да бисмо кренули нашим путем ка спасењу. У току Великог поста свако јеванђеље, без изузетка, је откривало личност Исуса Христа, у ствари Христос се нама откривао. Показао нам је да је и Он, према ономе што је народ говорио о Њему, Син Божји, да је Учитељ, да је Цар Израиљев, а при том је додао да је Он и син човјечији, савршени Богочовјек. Значи, прво да упознамо сами себе. Ако човјек упозна себе, да упозна и Господа нашег Исуса Христа како би био Његов сапутник, а не само пуки, осиромашени, осамљени путник у овом свијету. После тога долазимо до Васкрса, а Васкрс је период у коме се сада налазимо, у преводу са грчког језика значи откривање велике тајне. А која је то тајна? Тајна нашег крштења. Шта се десило са нама када смо примили наше крштење? Зато сам дубоко убијеђен да Свети Василије толико често нам шаље овакву кишу да би, по ријечима нашег уваженог Митрополита, оросио нас и обновио наше крштење у нама, обновио нашу вјеру и да бисмо ми путовали заједно са њим, рука у руку, ка Исусу Христу. Овај период нам је дат, када смо већ упознали себе, ко смо ми, када смо упознали ко је Христос, да дођемо до сусрета са самим Исусом Христом и да Господ нас награди за овај наш труд и напор да бисмо дошли до Њега, као што је наградио жене Мироносице, Јосифа Ариматејског и Никодима и друге људе који су били дио Његовог васкрсења и ширења ријечи о Његовом васкрсењу“.
„Има једна предивна пјесма, која је на енглеском језику и зове се Put steps in the sands, Отисци стопала у пијеску. Јeдан човјек иде поред обале, хода босоног по пијеску и кад год види да имају стопе, које се појављују поред њега, а не види никога, он зна да Христос хода са њим. Кад год му је најтеже у животу, види само своје стопе и ништа више. Нема Христових стопа, па је почео да рида и да пита: Господе, зашто си ме напустио када ми је најтеже, када ми највише треба твоја помоћ? Господ њему одговара и каже: Човјече, погледај чији су то отисци, чије су то стопе. Нису твоје, већ моје. Када ти је најтеже ја тебе носим и зато не видиш поред себе моје стопе, јер видиш само мене како ја тебе носим. Тако је свима нама у нашем животу, ако желимо да дођемо до Христа“.
„Велики краљ Никола I је учинио велику ствар за вас, за овај род и за овај град. Ево његов благородни кип овдје испред нас. Он је посветио овај град на успомену Светог Василија, подизањем, уз помоћ династије Романов, ону прелијепу Саборну цркву. Није једноставно, ни лако доћи до ње, јер човјек мора да настави путовање уз оно степениште, које је стрмо и уско, али човјек онда долази до отворених врата храма. Никола је знао, као господар Црне Горе, да се нико не може подизавати уколико се не попне на брдо, на планину и ту ће да дође до сусрета са Христом. Он је направио за вас, не само дивну, горостасну средину усред Никшића, него је ту посадио Христов крст и подигао ваш прелијепи Саборни храм. Сваки пут када се подизавате, када идете уз оне степенице, и кад вам је најтеже, немате више даха, сјетите се оне пјесме. Христос ће вас носити и изнијети до краја да бисте дошли до сусрета са самим Господом“.
„Бог се смиловао на вас, Бог вас воли и зато вам шаље ову благородну кишу. У ствари хтио сам упитати нашег Високопреосвећеног Митрополита да не бесједим вечерас како не бисте киснули више. Он је рекао да морам да бесједим, па сам помислио, сваки пут кад сам бесједио овако је падала киша, да не бих требао себе да изоставим да би киша стала, онда рекох не бих имао довољно вјере у себи и не бих смио ни да кажем Амин од бесједе, ако бих тако нешто учинио. Тако да сте ви, с помоћи вашом вратили мени оно што ми је било пријеко потребно да бих могао изнијети ову осиромашену бесједу овдје, у вашој честитој и богобојажљивој средини. Нека би вас Господ богато наградио за вашу љубав, на првом мјесту, јер је Бог љубав и гдје је Бог ту је љубав, гдје је љубав ту је Бог, а ви сте оличење божанствене љубави, још једном и од свег срца: Христос васкрсе! Радост донесе. Тугу и кишу однесе“, закључио је Владика Иринеј.
Фото: Сара Крговић
