Свети Николај је рођен 4. јануара 1881 (23. децембар 1880. по јулијанском календару – тада важећем у Србији) од простих али благочестивих родитеља, Драгомира и Катарине Велимировић. Већ на Богословији у Београду истакао се великим беседничким даром.

Најшире образовење свог времена стекао је у Европи и Русији. Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње Србије, изазвао је дивљење и поштовање код многих, али и завист код других. У време Првог светског рата, у Енглеској и Америци је ширио истину о српском народу. По завршетку рата, изабран је за епископа Жичког. Потом је столовао у Охриду, па опет Жичи. Написао је многа изузетно вредна дела. Крај Другог рата дочекао је у логору Дахау. Упојио се у Америци 18. марта 1956 године, а мошти су му у родни Лелић, код Ваљева, пренете 1991. године.

Тропар (глас 8):Златоусти проповедниче васкрслог Христа, путовођо рода српског крстоносног у векове, распевана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и свеправославни, са свима светима небеске Србије, моли Јединог Човекољупца да подари мир и слогу роду нашему.