Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза…
Момчило Настасијевић
Има томе доста година када ме је у Цетињском манастиру игуман Лука упитао за значење ријечи вирално, мислећи да му ја могу то објаснити, Кад сам му казао оно што сам знао он је благо сањарски занио главу у десну страну и рекао: Ријечи и слике као вируси лете, како је то опасно. И кад је слика несретног дјечака кога полицајци покривене главе из школе на Врачару одводе послије убиства својих другара и другарица и школског домара а коју су сликали опет његови другари постала вирална сјетио сам се профетских ријечи одлепршалог игумана Луке. Он као историчар умјетности знао је како је слика опасна кад замјени и постане једина стварност онога ко се у њој огледа као у огледалу. Нестају личности а остају само ликови. Стварна су само тијела оних ђака агнеца и школског домара у учионици школе која је тога часа престала да постоји. Невини и кротки јагањци као жртве наших гријехова. Оскрнављених и изгубљених породица и обесвећених живота.
Виралних живота у којима нема дамара и даха. Дух селфија и опогањених слика. Култура иконобораца. Некад су фотографије биљежиле и радости и туге наших породица и пројављивале онако црнобијеле и пожутјеле сву пуноћу живота којим их је окупала свјетлост свечаности заједнице. Породице. Не слика свете Породице већ стварне и животворне заједнице која се није дијелила и продавала на виртуелним пијацама већ дијелила у интими дома. Молим се увијек и за своју породицу и за све породице које упознам и за ону породицу добротвора из Берлина која се сакрила иза наљепшег имена: породица из Берлина. Ни слике ни имена само Породица која своју имовину дијели потребитима и убогима учећи корацима љубави и своје ближње. И за њих се молим као и за породице осморо ђака и школског домара са Врачара. За њихове душе и душе њихових душа. И само мислим сада када њих нема, нема оне дјеце и домара на ријечи једног Мишка из Мариупоља кога сам упознао преко видео записа из марта прошле године.
Мишка има око четрнаест година, топлог овалног лица, плавушан кестењастих очију стоји испред разрушених кућа у предграђу Маријупоља а иза њега стидљиво вири сеоска црква.
Изгубио родитеље у рату. Неко га пита за мајку о којој се бринуо све док није преминула.
Ћути, не спушта главу, гледа право. Шта би волио Мишка сада?, чује се глас иза камере.
Одговара већ Мишка велики, одрастао и паметан: Да мама васкрсне. Треба ли ти још нешто, запиткује већ вирални глас који ништа не разумије. Не, само да мама васкрсне.
Брижни глас Мишка из Мариупоља извучен из топлине породичне љубави. Породична молитва Христу Утјешитељи: Да васкрсну душе и тијела наших осморо ђака и агнеца са школским домаром са Врачара.
Ваистину да васкрсну.
Ништа више.
Пише: о. Борис Б. Брајовић
