У суботу, 7. маја 2022. године, у Никшићком позоришту, одржано је вече посвећено блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и Владици Атанасију, чиме је почела традиционална културно-духовна манифестација „Дани Светог Василија Острошког 2022“.

Овогодишња манифестација протећи ће у знаку обиљежавања јубилеја – 350 година од упокојења Острошког и Тврдошког Чудотворца, а организују је, први пут, заједно Општина Никшић и Црквена Општина Никшић.

Сабрање, коме су присуствовали предсједник Општине и предсједник СО Никшић Марко Ковачевић и Немања Вуковић са сарадницима, свештенство, монаштво и бројна публика, благословио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, који је обраћањем о двојици наших савременика и великана - Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Епископу захумско-херцеговачком Атанасију, свечано отворио „Дане Светог Василија Острошког 2022“.

„И данас приклањамо истинску и дубоку молитву нашим добрим оцима и благодаримо за љубав и жртву коју су према нама чинили и дали. Љубав достојну части предака и покољења, достојну Светог Саве и Светог Василија, чији су дивни насљедници, достојну Цара Лазара и Косовског завјета, достојну части хришћанина, слатког нашег православља, достојну човјека и Србина – достојну Вјечности“, казао је Владика, додавши да су њиховим одласком остала дјела и посијано сјеме, цвијеће разбокорено, прољеће непролазно.

„Сијали су небеско сјеме с обје руке љубави и повјерења, сијали су неуморно, сијали и просијавали и по студену и по вјетру силовитом, и нису сијали узалуд, јер ништа није узалуд што се с љубављу дијели и дарује. Свако живо сјеме са стола Господа нашег помиловано душом и очинским рукама наших добрих Сијача, које капне на душу човјечју, већ се познаје као миомирисни цвијет. Земље се и не такне, а већ процвјета. Јер, заметак љубави већ је љубав“, навео је Епископ Методије.

У промоцији међународног зборника, који су 2021. године приредили Православни богословски факултет у Београду, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори и Православни богословски факултет у Источном Сарајеву, учествовао је и протојереј-ставрофор др Борис Брајовић.

Рекао је да су двојица наших Архијереја дошли „не у пустињу, већ у земљу озвјерених бића, у земљу котор јама и пасјих гробаља у којој је безбожништво било и занимање и избор“.

„У пустој бесудној земљи дочекао их је усамљени Христос у напуштеним црквама. Дочекало их је оно што пјева Милан Ракић „Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке шири, Вечно чекајући паству, које нема…“ А кад су отишли оставили су нам једну земљу освећену и просвјећену оним животворећим Христовим гробом. Оставили су нам пуну кућу“, оцијенио је о. Борис, нагласивши да зборник, посвећен њима јесте мали дар који им многи приносе на уздарје, потврђујући толико живота, које се скупило у њиховим личностима.

„У Зборнику је понешто од онога о чему смо сви ми, који смо их сусретали, могли да се увјеримо, а то је да је свака ријеч просијана из њихових бића утемељена у животима по Христу. Свједочанства о њима и о њиховим теолошким, философским, научним вриједностима која су скупљена у овом зборнику су онај завјетни ковчег из кога можемо узимати и градити христоцентичну будућност нашега народа“, мишљења је протојереј-ставрофор Борис Брајовић.  

Ако би се, по ријечима проф. др Душана Крцуновића, у три ријечи могао сажети богословско-философски опус Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, онда су то узајамно упућујуће идеје личности, слободе и заједнице.

„Личносност је онтолошка основа човјековог постојања, а то подразумијева могућност метаноје, преумљења или покајања као остварења слободе од властите природе у правцу изградње заједнице засноване на љубави. Стога, према њиховом поимању, православна духовност и живот нису неки конзервативни систем строгих и крутих правила и образаца, чије поштовање чврсто јемчи човјекову богоподобност. На темељу идеја личности, слободе и заједнице, као и на основу свог историософског виђења историје српског народа, ова два библијска човјека довели су нас до разумијевања наше националне и социо-политичке драме као дио једне библијске епопеје спасења и избављења човјека“, оцијенио је Крцуновић.

Поручио је да зборник радова, у част наших архијереја, указује не само на импо-зантност њихове литерарне и научне заоставштине, него и на нашу обавезу да се према њој и даље опходимо са теоријским и практично-животним мотивима.

Протојереј-ставрофор Дарко Ђого је устврдио да је у животу Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија постојало једно сјеме које је јеванђеоско, библијско и које је, ма колико они узрастали у грађане космополиса и уранополиса, проистицало из оне морачке куће и из оне брдаричке њиве.

„Можемо да видимо у томе лекцију, која је у овом времену често заборављена – да човјек мора припадати најприје свом дому, па своме народу, својој Цркви и тек онда може припасти цијелом свијету. Ма колико написали, нећемо успјети да расвијетлимо све аспекте њихове теологије. То су, вјероватно, за сада, посљедње епохалне личности српског црквеног живота, људи који су на почетку постојања Православног богословског факултета у Фочи, са неупитним компетенцијама, били у стању да предају готово све. Најстарије генерације нашег факултета су биле благословене тиме што су њих двојица, уз још неколико наставника, предавали и црквену историју, и Свето Писмо, и патрологију“.

„Морамо рећи да су они били једна врста нашег објашњења муцавог зашто нисмо урадили више, јер смо очекивали да ће њих двојица све што је било потребно урадити. За њиховог живота они су били наше извињење што смо лијени и инертни. Очекивали смо од њих да довијека буду институти на ногама“, казао је свештеник Дарко Ђого.  

Промоцију је својим наступом употпунио хор Светог новомученика Станка. Изложба фотографија „Двоједна душа“, аутора јеромонаха Теофила Тврдошког, биће отворена до празника Светог Василија Острошког.