Друга књига поезије Радинка Крулановића „Ријечи које не дајем олако“, која је изашла недавно у издању Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори“, представљена је у сриједу 31. маја 2017, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

Рецензент књиге др Ана Стишовић Миловановић биљежи да је збирка „Ријечи које не дајем олако“ тематски разноврсна, али је у њој доминантна рефлексивна пјесма. И када говори о љубави, када се бави феноменом времена садашњег, када у алегорези пише о аутентичним, умрлим или живим личностима, када у мимикријама казује о омиљеним писцима или философима, аутор,запажа Стишовић Миловановић, не одустаје од рефлексивног. Онсе свјесно поиграва формом, која понекад бива претворена у наратив, али увијек са истим циљем: да пјесма пробије „дебело ухо“.

У представљању поменуте збирке пред публиком у Никшићу, према којој пјесник с разлогом има нарочиту наклоност, учествовао је доц. др Драго Перовић. Осврћући се на пролошку пјесму„Шамар друштвеном укусу“ Перовић запажа да се њом забрањује банализација пјесничког језика и става, у њој је пјесник одговорио својим ставом на јавни и виртуелни живот прве збирке „Тишином ти говорим“, односно на скитање које задеси свако умјетничко дјело када га јавност пожели учинити својим.

„Крулановић је, при том, избрусио изричит захтјев своје поезије њеном читаоцу: она није ту да нам, уз милион већ постојећих, испостави неке нове, а исте апстрактне мисаоне конструкције, она не жели да се пода неким општеприхваћеним теоријско-критичким калупима, она не жели да буде само низ (филмских) слика које се могу посматрати филмски, као на траци, или фотографски, једна по једна, она хоће да се храни и поји Тајном која јој се открива само да утоли, а не да угаси глад и жеђ“, рекао је Перовић.

Први захтјев који аутор, додао је Перовић, има за читаоца гласи: ако не уживаш у поезији, онда не мораш ни да је читаш, а камоли да говориш о њој.

„С којим правом можеш да говориш о нечему у чему не уживаш, како можеш да говориш о нечему што неком живот претвара у вртлог из ког се може искочити само крајњом искреношћу, а да и сам, макар, не наднесеш себе изнад тог вртлога. Због чега? Зато што су ријечи, стихови, пјесме, честице пјесниковог недјељивог живота, била душе која су он сам, од којих не може да се одвоји као што се неки (пост)модерни стваралац намјерно одваја од свога дјела и препушта га тржишту јавности. Овдје, у овом жилишту осјећања, pathos-a, нема ништа тржишно, све је неоткупљиво и непоткупљиво, јединствено и лично“.

„Само ако уживамо у поезији, ако смо њени свом својом душом, можемо доживјети њен непоновљиви трен опчињавања, и оживјети наш властити критички став спрам похотне свакодневице и историје, спрам њиховог уштогљеног начина мишљења. Захтјевом да уживамо у поезији пјесник нема намјеру да нас врати неком романтичарском идеалу, већ смјера да расвијетли божански налог дат поезији и човјеку као пјесничком бићу. Тај захтјев се састоји у заузимању става, али не оног чврстог, постојаног, на својим или туђим ногама и идејама, већ у заузимању става као свог животног (по)лета, става који се успоставља крилима поезије“, навео је Перовић.

По мишљењу књижевника, проф. Јанка Јелића, поетска намјера Радинка Крулановића јесте да нас опомене да наша ријеч треба да буде она тврда, дата ријеч, ријеч на којој стојимо, која нас везује, која нам рађа ичува вјеру, вјеру у људе и у Господа.

„У збирци доминирају два мотива љубави: мотив љубави према жени и мотив љубави према роду. Навикли смо на родољубиве пјесме које пјевају о отаџбини, родини, домовини, нашем народу, међутим овдје имамо род који није само то. Његов род се крећеод никшићких професора, који су се супроставили насиљу над српским језиком, шири се род Радинка Крулановића надаље на пјеснике, страдалнике, толико помињаног Његоша, до данашњих, Бећковића, Митрополита Амфилохија и великих Руса: Пушкина, Љермонтова, Мајаковског. На крају долазимо до најширег симбола,оне дјевојчице која је симбол невино страдалих широм свијета – Ајше Гадафи, коју су убили данашњи насилници“, закључио је Јелић.

И управо пјесмуМолитва за Ајшу Гадафи прочитао је један од никшићких професора, који су се успротивили преименовању српског језика, имена и идентитета у Црној Гори, Крулановићев колега и пријатељ, проф. Светозар Ћираковић. Једнако сугестивно и надахнуто звучале су и пјесме: Ни плача ни молитве, Кад Принцип надјачапринца, Митрополит и Вожд црногорски Амфилохије.

Бројној публици, пријатељима, љубитељима писане ријечи и поштоваоцима жртве професора никшићких средњих школа, коју су поднијели у одбрани имена српског језика, обратио се и сам аутор. Неке пјесме, казао је он, одређују пут или пут одређује неке пјесме. Дио тог пута су пјесме: „Матија, Црњански и Сондермајер“ и „Шетачима језика српског“.

„Неке пјесме су пркос математици и смрти која узима свој данак, али не може узети љубав која се не пројављује кроз силу, колико кроз вјеру у Христа и свеопште васкрсење“, поручио је Крулановић.

Он је захвалио свима који су му пружили подршку и помогли материјално да ова књига буде штампана, нарочито издавачу Матици српској – Друштво чланова у Црној Гори и проф. др Јелици Стојановић,предсједнику.

Програм је водила Бранка Зечевић,која је,уз музичку пратњу Ђорђа Миковића,говорила поезију.Прочитан је и текст „Портрет града који воли да се у њега долази, али не и остаје“, који у књизи стоји на мјесту биографије аутора.