У оквиру "Дана словенске писмености и културе“, културне манифестације која се одвија у Никшићу, у сриједу 25. маја 2016, предавање на тему "Мисија Светих Ћирила и Методија. Старословенски језик и почетак српске редакције“ одржала је проф. др Јелица Стојановић.
Проф. др Јелица Стојановић је, у свомвеома детаљном и аналитичномизлагању, дајући слику друштвених, политичких и црквених околности овог дијела ондашње Европе, казала да постоји могућност да су на самом почетку мисије Ћирило и Методије прошли кроз српске крајеве у којима је, напоменула је Стојановић, у самом почетку, постојала словенска писменост.
Српска редакција старословенског, нагласила је проф. др Јелица Стојановић, спада међу најраније и најстарије. Само почеци старословенске писмености оставили су трага на простору српских земаља. Од тада, као непрекидна нит траје историјски континуитет српског језика, препознатљив по својој унутрашњој и спољашњој историји, тј. по својој граматичко-структурној особености, богатој писмености и књижевности.
О стварању српске ћирилске писмености и поменутом периоду, према ријечима Стојановић, свједочи Темнићки натпис, који се датира у 10. или 11. вијек, као и ктиторска Хумска плоча, такође настала у 10. и 11. вијеку на којој су слова уклесана ћирилицом, али понеко и глагољицом.
"Глагољица се на српским просторима, напоредо са ћирилицом, употребљавала током 10. 11. и 12. вијека и временом је постала главно и водеће писмо. Глагољски рукописи са подручја Охридске архиепископије су се ширили и велики су знак о продору на српске просторе у том периоду, а највећи доказ јесте Маријино четворојеванђеље. То је најстарији глагољски споменик српске редакције, почетак српске редакције. У новије вријеме је он стављен у српски корпус од стране српских истраживача и не само њих, јер он има одлике српске редакције. То су, дакле, први знаци српске редакције на једном старословенском споменику."
"У последње вријеме се говори и о Синајским рукописима, који су пронађени у манастиру Свете Катарине. 1975. пронађен је још 41 рукопис - пет писано глагољицом, а 36 ћирилицом, од којих су 24 српски. О старости и поријеклу, први је 1988. свјетску јавност обавијестио грчки професор Јоанис Тарнанидис. За ово вријеме се могу везати и Кијевски листићи, тачније прва страница Кијевских листића, која су писана глагољицом и српском редакцијом. То је према налазима бечког филолога Микласа, а у новије вријеме Виктора Савића, који је детаљно обрадио језик Кијевских листића и доказао да они имају одлике српске редакције“, нагласила је Јелица Стојановић.
Она је додала да је важно поменути и име Димитрија Синајита, који је, вјероватно, био један од главних писара и дјеловао на Синају на прелазу из 11. у 12. вијек, а вјерује се, поуздано, да је био са српских подручја.
"Димитрије Синаит, према новијим налазима, је књижевно формиран на додиру Дукље и Травуније, дакле писао је српском редакцијом старословенског језика, то јесте штокавски. Прва страница Кијевских листића, по којој се види да је ту у основи српска редакција, јесте што нема ни чакавских, ни западно штокавских елемената, што значи да Димитрије долази из дубине штокавске територије. Ту су бројни језички показатељи, а о Димитријевом поријеклу говори донекле и неколико записа у Синајском псалтиру, који је назван и Димитријев псалтир, по најновијем фототопском изадњу“, указала је проф. др Јелица Стојановић, закључујући на крају свог излагања:
"Овоје нешто што се мање зна, о чему се мање говорило, о чему у уџбеницима готово нимало нема, осамим почецима српске редакције. Дакле, српска редакција старословенског језика се данас везује за крај 10. и почетак 11. вијека. У многим уџбеницима и студијама наћи ћете да српска редакција почиње у 12.вијеку зато што су најстарији српски рукописи сачувани с краја 12.вијека и то је позната Повеља Кулина бана, Хиландарска повеља Стефана Немање, Хиландарска повеља Стефана првовенчаног, Мирослављево јеванђеље, сви су са краја 12.вијека. Међутим, Кијевски листићи и Маријино четворојеванђеље, Димитријев псалтир, споменици пронађени у Жупи дубровачкој несумњив су показатељ да се српска редакција, без икаквих двоумљења, може везати за крај 10. и почетак 11. вијека“.
