У организацији Друштва црногорско-руског пријатељства "Свети Георгије“ из Никшића, у четвртак 19. маја, уприличена је пројекција документарног филма "Јего благородије барон Врангел“, аутора Бошка Милосављевића.
Филм приказује судбину последњег командата Бијеле армије, човјека који је до краја живота остао одан заклетви коју је положио Руском цару и отаџбини, казала је у уводном слову проф. др Весна Вукићевић, уредник дијела програма Друштва "Свети Ђорђе“.
Пројекцији је претходило предавање проф. др Миодрага Чизмовића о Бијелој гарди, односно генералу Петру Врангелу и руској емиграцији.
Он је казао да је Бијела гарда покушала да заустави процес рушења Русије, супроставивши се бољшевицима чији долазак на власт је донио деструкцију и ирационални нагон уништења,на милионе убијених невиних људи, хиљаде уништених цркава и манастира. Над Русијом се надвио облак свјетске катастрофе.
"Ритуално убиство царске породице Романов 1918. посвједочило је о језивој мржњи руских бољшевика према Цару. Њихова тијела су спаљена и бачена у Гањину јаму, да би биле посуте кречом. Интересантно је напоменути да је Бијела гарда ослободила Јекатеринбург само један дан пошто је Царска породица убијена“, напоменуо је Чизмовић.
За разлику од бољшевичких снага чије су редове попуњавали махом комунисти и револуционари састав Бијеле гарде је био разнолик и чинили су га монархисти, конзервативци као и либерали и социјалисти. Након смрти генерала Корнилова, убиства адмирала Колчака, те оставке генерала Дењикина, генерал Врангел постаје командант остатка Бијеле гарде која тада броји око 150 хиљада људи.
"Генерал Врангел који је више од десет пута одликован, пристаје да буде командант можда у најделикатнијем тренутку, када је већ био познат исход грађанског рата. Он командује евакуацијом и покушава да спаси што се може спасити. Бијела гарда се повлачи на југ Турске 1920. године. Двије главне земље у које је отишла руска емиграција су Француска и Краљевина Југославија. Краљ Александар никада није хтио да призна бољшевичку Русију, а да би, на неки начин, олакшао тугу прогнаништва краљ је дозволио руским људима да се интегришу и они су оплеменили читав систем, оставивши неизбрисиве трагове у свим сферама друштва“, рекао је др Миодраг Чизмовић.
Чизмовић је подсјетио да је у Сремским Карловцима 1921. основана Руска загранична Црква на челу са знаменитим Епископом Антонијем Храповицким. Манастир Миљково, гдје долазе руски монаси, постаје мјесто духовног препорода. Први дани искушеништва Оца Тадеја Витовничког управо су везани за овај манастир и за руског старца о. Амвросија.
Генерал Врангел је преминуо у Бриселу 1928. не напунивши 50 година живота. Спекулисало се, према наводима Чизмовића, да су га отровали совјетски агенти. У тестаменту је изричито захтијевао да буде сахрањен у Београду, тако да је 6. октобра 1929. његово тијело пренесено и он је похрањен у порти руске Цркве у Београду гдје и данас почива, нагласио је Чизмовић и додао:
"Један од ријетких који је у том општем метежу и пропадало имао снаге да препозна виши смисао је свештеник Сергије Булгаков који каже: „То што зелено дрво хришћанства данас дјелује увело зар то не значи да је Вртлар посекао све осушене гране у Својем винограду, како би већом снагом расле нове?“ И, заиста, свједоци смо да данашња Русија доживљава истински препород. Снаге генерала Врангела су се и бориле за љепшу и бољу Русију. Филм Бошка Милосављевића говори о једном великом човјеку, витезу не само мача, већ прије свега духа. Његов крст је био велики. Требало је смоћи снаге и наћи начин да се ублажи туга прогнаништва, као и бол за повратком у окупирану отаџбину."
"Данашња Русија препознаје њихову огромну жртву. Тако су, на примјер, у порти Донског манастира у Москви пренесени из емиграције и похрањени земни остаци генерала Бијеле гарде Антона Дењикина и Владимира Капеља, као и великог руског филозофа идеолога Бијеле идеје Ивана Иљина“, закључио је Чизмовић.
