У оквиру културно-духовне манифестације „Дани Светог Василија Острошког“, а поводом књижевне награде „Извиискра Његошева“,у уторак 10. маја 2016, уприличено је вече посвећено добитнику овог значајног признања академику Љубомиру Симовићу. Симовић је због болести био спријечен да присуствује уручењу награде стога ће му она накнадно бити уручена у Београду.

Сабрање је благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, поздрављајући присутне чланове жирија,г.-ђу Наду Момировић, власницу компаније Мона, која је са Епархијом будимљанско-никшићком суоснивач ове књижевне награде, и бројне уважене госте.

Владика је казао да „Дани Светог Василија Острошког“, који се организују у Никшићу са великом свенародном литијом, као величанственом круном манифестације, представљају, у овом нашем времену, најубједљивији и најљепши знак васкрсења Христовог.

„Свети Василије Острошки, као апостол Христов је кроз сва времена од његовог прослављења до данас, у овим нашим крајевима и широм земљиног шара, један од највећих проповједника васкрсења Христовог, Христове свјетлости, вјечног живота и нашег у њему вјечног и неразоривог Царства.

Као плод „Дана Светог Василија Острошког“ имамо књижевну награду „Извиискра Његошева“ коју су, прије десетак година, основали Епархија будимљанско-никшићка и компанија „Мона“ из Београда, захваљујући нашој одиви Нади Момировић. Жири ове награде, сваке друге године, нас обрадује добро промишљеним и одмјереним избором, на прави начин вреднованим и захваљујем им на томе“, казао је Преосвећени владика Јоаникије.

Награда „Извиискра Његошева“ за 2014/2015, према одлуци жирија, у чијем саставу су: проф. др Јован Делић, предсједник и чланови: Милутин Мићовић, проф. др Драган Станић, проф. др Ранко Поповић и Драган Хамовић, пјеснику Љубомиру Симовићу додијељена је за цјелокупни књижевни рад.

О стваралаштву академика Симовића говорио је проф. др Јован Делић који је, између осталог, рекао да је планетарни успјех, нарочито драмског опуса једног писца „малог народа и малог језика, право велико чудо које недвосмислено потврђује универзалне димензије Симовићевог опуса, поетског и драмског“.

„Симовић је пјесник једне од наших најљепших пјесама молитава „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ која је нашла идеално мјесто као лирски епилог и метафизичка круна „Источница“, као молитвени врх женског принципа – принципа материнства, милости, љубави, обнове и одржања живота у чијем знаку је испјеван добар број пјесама не само ове Симовићеве збирке. Али, Симовић је мајстор и пародије молитвеногпјесништва која води у гротеску каква је „Молитва Светом Нестору“ који је убио алу, а из ње постали мишеви, гуштери, змије и друга гамад“; молитве за спас од усрећитеља свијета. У врхунској „Балади о Стојковићима“ Симовић је спојио баладу, мартириј и патриотску пјесму са хумором и гротеском“, запажа Делић.

Проф. др Иван Негришорац је мишљења да је у Симовићевим пјесничким књигама, а нарочито: „Уочи трећих петлова“, „Видик на две воде“, „Источнице“, „Горњи град“, „Игла и конац“, „Љуска од јајета“ и др, исказана моћна пјесничка ријеч културолошког саморазумијевања, ријеч суочавања са самим собом и запретеним токовима историје и духовности.

„Симовић је такав песник који је изградио сопствени опус на вештини тумачења српског човека, те његовог друштва, историје и културе. Описујући распоне свога света од средњовековне духовности до искушења живота у савременој цивилизацији, од Косовског боја до Првог и Другог светског рата, од унутрашњих сукоба поводом надоласка османлијских освајача до двадесетовековних идеолошких ломова, од доњег ракурса усмереног ка припростој периферији градова па до високих домета интелектуалаца и стваралаца, Симовићева поезија је у тој динамици препознавала не само страхоте подељеног света него и лепоте једне драматике и стваралаштва знатно експресивнијих него што би уравнотежена грађанска свест то могла допустити.

Зато се Симовићева суштинска мисао о српској историји и култури увек сударала са комунистичком административном дисциплином, те грађанском потребом за конформизмом и пуком уредношћу урбане свакодневице“, оцијенио је Негришорац.

У сусрету са пјесничким и драмским дјелом Љубомира Симовића суочавамо се, истакао је Милутин Мићовић, са чудом обнове моћи и могућности језика. У најбољим мјестима овог пјесничког дјела имамо осјећање као да сам језик из своје семантичке утробе рађа нове моћи, опонирајући увијек сваком коначном смислу.

„Ова пјесничка технологија, нарочито је дала велике стваралачке резултате у драмском дјелу Љубомира Симовића, отварајући широки простор не само језичким моћима, него и историјском памћењу. Као да самораскривајуће сјећање језика изводи на пјесничку позорницу различите ликове и карактере, њихове специфичне логике и гледања на свијет. Тај продубљени капацитет пјесничког језика као да је опет оживио српску историју, њене носеће актере, њене вјечите противречности.

Сакривши се у незаписаном слову, пјесник Симовић диригује тим оркестром у којем преовлађује контрапункт, гдје се узајамно допуњују, подстичу и дозивају видљиво и невидљиво, ниско и узвишено, земно и небеско, записано и незаписано“,сматра Мићовић.

Поезију највећег српског пјесника Петра II Петровића Његоша и пјесника Љубомира Симовића, овјенчаног „Његошевом Извиискром“читали су Биљана Ђуровић и Сретен Митровић. Вече је употпунио хор Преподобне мати Ангелине. Свечаност уручења књижевне награде „Извиискра Његошева“, која се састоји од повеље и плакете, рад академског вајара Љубише Манчића, као и новчаног износа покровитеља Компаније „Мона“ одржаће се 17. маја у САНУ у Београду.