Празник Светих равноапостолних просветитеља словенских Кирила и Методија, прослављен је у суботу 24.маја 2014, литургијским сабрањем у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Свету службу служили су свештенослужитељи архијерејског намјесништва никшићког: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић и протојереј Василије Брборић, уз молитвено учешће вјерног народа.

Када је великоморавски кнез Растислав затражио од византијског цара Михаила учитеље који ће да проповједају на народном језику за тај велики просветитељски посао одређени су учени философ Константин и његов брат, игуман Методије, родом из Солуна, у чијој околини је живјело мноштво Словена. Браћа су знала њихов језик. Званично, до тада, 862. Словени нијесу имали писмо, па су Солунска браћа саставила азбуку (глагољицу), помоћу које су превели јеванђеља на словенски језик.

Са тим преводима кренули су у моравску мисију – просветитељско дјело међу словенским народима. Са књигама које је тамошњи народ разумио, проповјед хришћанства је ишла много лакше. Преводили су и друге богослужбене књиге и служили литургију на словенском језику, такође и рукополагали домаће свештенике. Тако су многи моравски и панонски Словени примили православну вјеру.

Њихови ученици наставили су дјело Светих равноапостолних просветитеља словенских Кирила и Методија, али у земљама Јужних Словена – у Бугарској и на Охриду. Најпознатији међу њима су Свети Климент и Наум. Они су саставили друго, једноставније писмо – ћирилицу и назвали је према Светом Кирилу. Тако су словенска писменост, а са њом и хришћанска вјера, дјелом са сјевера, из Паноније, а дјелом са југа, са Охрида, стигле и у Србију. Многи Срби, најприје владари и властела, повјеровали су у Христа и примили хришћанску вјеру.