Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу, 30. јануара, на празник Преподобног Антонија Великог, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Жупа код Никшића.
Преосвећеном Владици је саслуживало неколико свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке: архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Светог Саве у Грбљу, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), старјешина Саборне цркве у Никшићу, јереј Василије Брборић, парох жупски и ђакон Остоја Кнежевић. Након читања Светог Јеванђеља бесједом о Преподобном Антонију Великом, родоначелнику пустињског монаштва, ономе који се дотакао највећих дубина хришћанског живота и учинио их доступним свим људима, обратио се отац Лука.
"Данас славимо једног од оних који су, не у лику апостола, али у лику посланика благе вијести другога начина живота, заквасили Цркву Христову и донијели плодове којима се и данас Црква храни. Славимо Светог Антонија Великог, начелника отаца. Шта се догодило те је Јеванђеље Христово, које је проповиједано углавном по градовима, одједном добило другу врсту проповиједи, један лаички покрет који је израстао угледајући се на древне пророке, прије свега на Светог пророка Илију, на боговидца Мојсија, који су отишли из насељених средина да би у пустињи созерцавали благодат Божију, да би се у пустињи присајединили Богу, да би Га учинили основним законом свога бића", казао је архимандрит Лука.
Отац Лука је додао да они, који су прихватили позив Господњи и оставили свијет, не из мржње према тој средини, већ осјећајући се неспособним да тај призив Божији остваре у мјесту које је бучно, метежно, одлазе тамо гдје их нико не може видјети како би боравили једино са Богом.
"Шта је то у човјеку што тражи самоћу, када нас Господ призива на заједништво? Да ли је то противно заповијестима Божијим? Како разумјети оне који не желе да шире благу вијест међу људима, него одлазе, рекло би се мизантропски, да је чувају само за себе? Да ли је то по Јеванђељу Христовом? Они који одлазе остављају иза себе све оно што их одваја од Бога. Остављају, по заповијести Господњој, мајку, браћу, сестре, жену и дјецу да би се показали пријемчивим за оно што Бог нуди људима као један савршенији пут. И оставивши то, они бивају потпуно слободни да у окриљу Божијем припремају своју душу, ствар бесмртну, да она постане обиталиште славе Божије".
Пустињско монаштво, чији је родоначелник Преподобни Антоније Велики, према ријечима оца Луке, веома се брзо ширило, па је прва генерација послије Светог Антонија имала око петсто хиљада житеља по пустињским насеобинама, који су се одвојили од свијета и направили нову заједницу, засновану на вољи Божијој.
"У Царству Небеском све је воља Божија, а ови људи желе да се баш томе уподобе и зато их Црква признаје и препознаје, не само као оне који су слични, подобни, већ као оне који су превише слични, преподобни, који су остварили тај идеал, њиме живе и њиме су овдје, на земљи направили од својих ликова ликове који већ окушају вјечност и у њој живе. Пустињско монаштво и монаштво, уопште, јесу показатељи овом свијету како треба да изгледа биће. Каже се, анђели су углед монасима, а монаси треба да буду углед свим људима. Углед, не да би се људи њима дивили, већ да би им били подстрек за једно дубље улажење у ово што нам је Господ оставио као печат, бесмртни печат свог присуства на земљи".
"Не можемо ући у Царство Божије ако се за њега не припремимо, не можемо прићи Престолу Божијем, ако смо пуни оних нечистота и страсти за које Господ захтијева да се од њих одрекнемо, да бисмо били слика и прилика и да бисмо били оно што је Он за нас замислио у почетку. И зато монаси служе да покажу да је оствариво Јеванђеље Христово, да оно није нека бајка и да није недостижно, јер, ето, толике хиљаде и хиљаде су га учинили основним принципом свог живота, прије свега, пребивајући у радости због Њега", истакао је архимандрит Лука.
Сабрани вјерници приступили су Светој Тајни Тијела и Крви Христове. Након Светог богослужења вјерни народ је заједничарио уз трпезу љубави са сестринством Жупског манастира.
