Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих 40 мученика Севастијских, у четвртак 22. марта, Свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Преображења Господњег на Жабљаку.
Након богослужења одржан је братски састанак са исповијешћу свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке
У Литургији Пређеосвећених дарова Божијих, коју је, поводом празника Младенаца, Преосвећени Епископ служио у Саборној цркви на Жабљаку, саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке.
Сабраним свештенослужитељима и вјерном народу бесједио је Владика Јоаникије, осврнувши се, најприје на причу из Светог Јеванђеља о групи оних беспослених људи, који су били у потрази за послом и зарадом, а које је, за пристојну плату, на рад у свом винограду ангажовао један добар домаћин. Пред крај дана, казао је у свом архипастирском слову Његово Преосвештенство, угледни домаћин је упослио још неколико радника, а по обављеном послу једнако је платио свима, како онима који су дошли при крају, тако и онима који су радили од почетка.
„Овај добри и угледни домаћин, драга браћо и сестре, је, заправо, Господ Бог Коме служимо, а они који служе Господу биће награђени. Међутим, да наша служба не буде мотивисана само платом, нарочито, не материјалном платом. А зар није част за сваког ко се нађе у светој служби да буде истинити слуга Божији, било да је свештеник или хришћанин, јер смо сви ми, вјерујући у служби Господу, сви они који су крштени и који су свјесни достојанства, примљеног на Светом крштењу, који су помазани Светим миром и на којима је благодат Светог Духа, која их не напушта у свим данима њиховог живота“.
„Да ми, који смо удостојени те службе у било ком позиву и на било ком мјесту, не будемо као они који раде само за плату као најамници. Треба да смо свјесни те части и да се изнутра изграђујемо. Код оних који нијесу благодарни, појављује се завист и пакост, а то су они који се не изграђују изнутра, духовно. Чим у њима нема благодарности Богу, одмах се појављује завист, јер ако се људско срце, мисао, ум, осјећања не оплемењују она закржљавају, испуњавају се лошим садржајем. Као кад једно дрво, које сте засадили, не напредује, већ оно назадује и полако гине и то се може видјети свуда у природи. А ко је у овој јеванђељској причи онај што је дошао на крају посла? То је свако онај који зна дуго да чека, који има вољу и који се испунио благодарношћу због избора да управо њега прими тај господар и угледни човјек, који је заправо слика Божија“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.
Он је, потом, говорио о празнику Светих 40 мученика Севастијских , који се славе у данима Великог поста. Свети мученици Севастијски, према ријечима Преосвећеног Владике, нијесу били ни епископи, ни свештеници, ни калуђери, него само хришћани, али су, у тој мјери били ревносне слуге Божије и војници Цара Небеског и бесмртног, да су своју вјеру посвједочили мученичком смрћу.
„И нијесу зажалили да животе жртвују за потврду своје свете вјере и за вјерност свом Господу, а то су оне слуге Божије који су своје срце испуњавали благодарношћу, храброшћу, жртвеношћу. Читајући њихово житије видимо да један међу њима, није био спреман на мучеништво, него се у посљедњем моменту поколебао, што значи да се није био добро спремио, да се затекао неспреман међу спремнима и он је, на жалост, одступио. Али, слава Божија је обасјала мученике још док су били у подвигу мучеништва, још док су били у овом свијету. Један од незнабожаца, који је видио небеске вијенце, како силазе на њихове главе, и како их Господ већ овдје овјенчава вијенцем непролазне славе, зажелио је у том тренутку да буде са њима, да и он добије ту славу. Господ је, умјесто онога који је отпао, узео овог незнабошца, који је био спреман да страда са мученицима и тако надокнадио број од 40 мученика.“
„Да користимо, драга браћо и сестре, све дане свог живота да овоземаљско вријеме испунимо како ваља, а испунићемо га, једино, ако се трудимо око своје душе, ако се трудимо да у времену, које лети, које пролази, које је варљиво, достигнемо вјечност, ако се трудимо да се сјединимо са Христом Господом у Коме је и живот и вјечност и вјечно Царство Његово, ако се трудимо да постанемо саслужитељи Њему, Који је усавршитељ наше Свете вјере, који је основоположник нашег спасења. А Он је дошао у овај свијет у виду слуге, да би послужио нашем спасењу и да би принио Себе на жртву, као што је рекао: „Дошао сам, не да ми служе, него да служим“. Таквом Господу и ми да служимо, Ономе Који је живот свој дао за наше искупљење“, закључио је на крају бесједе Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.
У току литургије обављена је редовна годишња исповијест свештенства Епархије будимљанско-никшићке, коју, већ неколико година, обавља протојереј-ставрофор Милутин Андрић, парох билећки.
Након литургијског сабрања у сали Парохијског дома одржан је братски састанак парохијског свештенства наше Епархије, након чега је, захваљујући организацији Црквене општине Жабљак, приређена трпеза љубави.
