На Крстопоклону недјељу, 18. марта Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Алекса Павловић, уз саслужење протојереја-ставрофора Марка Ђурковића, протосинђела Никифора Миловића, секретара Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, јереја Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког и ђакона мр Николе Маројевића.

Након читања Светог Јеванђеља бројним вјерницима, сабраним у светом богослужењу, бесједом се обратио јереј Слободан Јокић, говорећи о Тајни крста Господњег и позиву који је Господ упутио вјернима ријечима: “Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој и нека крене“.

“Шта значи узети крст Господњи и кренути за Господом? Значи свједочити сваког тренутка свог живота да носимо крст Господњи, да смо хришћани, да чинимо дјела достојна човјека хришћанина, а не само да будемо хришћани на ријечима. Неће онај који само изговара ријеч Божију задобити Царство Небеско, јер су од ријечи много важнија дјела, треба, значи, узети крст и кренути за Господом. Узети крст, као највеће знамење којим је побијеђена смрт и преко кога је дошло васкрсење за које се припремамо, које очекујемо и које прослављамо сваке недјеље.“

“Носити крст значи имати мир и радост у Духу Светом. Највећа, можда и најљепша заповијест је радовати се, “Радујте се свагда и опет кажем радујте се“, каже апостол“, поручио је отац Слободан.

Он је казао да је свијет у коме живимо пун туге, тешкоћа и страдања. У таквом свијету човјек је преплашен, као срна о којој говори отац Јустин. Страх је нестао и срна се обрадовала тек када је дошао Свеблаги и Свемилостиви Христос, када је видјела Богочовјека да иде земљом и да све зове да крену за Њим.

“Тако и ми, браћо и сестре, треба да се радујемо и да се веселимо. Не можемо бити хришћани, а бити тужни. Туга кад се и деси, јер смо људи, не смије да нас савлада, нити да нас тешкоће савладају, него, треба увијек да се радујемо и нађемо мир у Духу Светом. Достојевски је рекао “Љепота ће спасити свијет“, а ми можемо да се храбримо и укрепљујемо говорећи да ће радост спасити свијет. И кад послије ове службе, на којој се причешћујемо и бивамо једно са Господом, одемо из цркве треба овом свијету да носимо радост, да му носимо радост и наду, и крст Господњи, који је радост и нада и који је васкрсење. Погледајте сцену Распећа Господњег у манастиру Студеници, и видјећете да на лицу Господа Исуса Христа, Који је на крсту, нема туге и нема смрти, него постоји само блажени осмјех и радост, јер је смрт побијеђена, јер је васкрсење оно које је надвладало“, истакао је јереј Слободан Јокић.

И Господ је, казао је отац Слободан, пустио сузу за својим пријатељем Лазаром, али је од сузе много важнија радост што ће он васкрснути, што је Господ васкрсењем Лазаревим предсказао Своје васкрсење и све нас позвао у живот вјечни.

“И зато смо Господњи само ако смо радосни. Радост је на Небу, анђели славослове Бога, славослове Га пјесмом: “Слава на висини Богу“, и увијек пјевају, увијек су радосни. Царство Небеско је радост, јер смо тамо увијек са Господом, тамо смо са ближњима својима, тамо се увијек слави Господ пуног срца и чисте душе. Тамо смо сви заједно и причешћујемо се Господом. Можда смо изгубили неког ближњег, можда нас је, тренутно, нека велика мука притисла, али ако смо Господњи наћи ћемо мир и радост у Духу Светом.“

“Тешко је и није нимало лако, рећи ћете, али само ако тако будемо поступали бићемо Божији. “У миру изиђимо“ позивамо ми свештеници на крају службе и вас и себе, да носимо мир и љубав овом свијету за који смо одговорни, јер нам је дато да познамо Господа, да идемо и свједочимо да је васкрсао Господ, да понесемо крст свој. Сваки човјек је крст, раширите руке и видјећете крст уписан у вама, а кроз тај крст бива и васкрсење, рекао је свештеник Јокић, закључујући своју бесједу ријечима:

“Ако тако будемо живјели, бићемо Божији, призваћемо и друге на радост, на вечеру Господњу. И како можемо бити тужни ако знамо да само један тренутак нас дијели да будемо са Богом. Станимо, осврнимо се, сачекајмо, помолимо се Богу и видјећемо да Господ чека раширених руку и чека нас да уђемо у радост Његовог загрљаја.“