У четвртак 5. јуна 2025. године света Литургија је служена у цркви Вазнесења Господњег у селу Бијела Црква код Рожаја, чиме је прослављена слава овог храма, у народу позната као мали Спасовдан.
Литургијом је началствовао архимандрит Андреј, игуман манастира Црна Река, а саслуживали су му: архимандрит Данило, игуман манастира Ђурђеви Ступови, јереј Влајко Гођевац, парох тутински и протојереј Слободан Радојевић, парох рожајски.
Бесједу, након одслужене Литургије, произнио је архимандрит Андреј, честитајући празник и славу сабранима са којима и оцу Слободану, надлежном пароху.
„Срећан празник свима, оцу Слободану, и свима вама који сте се потрудили да дођете у ову предивну цркву да прославимо данашњи дан, кад ова црква слави такозвани мали Спасовдан.
Сва рубна подручја, која су славила велике празнике, узимала су после тзв. мале празнике, јер велики Спасовдан је онај дан кад то цркве у великим центрима славе. На Косову и Метохији, рецимо, само Дечани славе Спасовдан и Патријаршија слави Спасовдан, а Спасовдан је дан Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, дан који се још назива, и цркве које су посвећене Сапсовдану се називају, цркве посвећене Пантократору. Пантократор је један од атрибута Господа нашег Исуса Христа и он се преводи на српски као Сведржитељ. Ова ријеч не постоји у западним језицима, не постоји у латинском. Латини су, будући да им је језик сиромашнији од грчког, ову ријеч пантократор, која значи сведржитељ превели са свемоћни и то је једна нијанса ове ријечи, али она имплицира да је свемоћан онај који може да ради шта хоће, да је зато што може да ради шта хоће зато свемоћан“.
„А наш Господ је другачији, Његова свемоћ је, управо, у томе што Он све држи у постојању, дакле Сведржитељ, све нас држи у постојању и све ће учинити да нас одржи у постојању, у постојању овдје на земљи, али по преимућству Он жели да нас одржи у постојању и у животу вјечном, у Царству Његовом у које тек треба да уђемо. Зато је јако важно да прослављамо нашег Господа Пантократора, Господа Сведржитеља, зато што нас Он, заиста, држи у постојању као што је Он сам рекао: Без мене не можете чинити ништа. Ја сам чокот, а ви лоза. Уколико нема чокота Господа нашег Исуса Христа наш народ, српски народ православни не може расте, не може као лоза да пузи по земљи. Он може само пењући се, растући уз чокот да стреми ка небу. Тамо гдје је овај чокот био ишчупан, тамо је лоза нашег народа у том пузању по земљи готово утрнула. Оно што је важно, чега треба увијек да се сјетимо, посебно на овим просторима, гдје свијећа молитве Христу већ трепери готово да се угаси, јесте да је Он моћан чинити све, да, како каже апостол Павле: Све могу у Христу Који ми моћ даје“.
„То можемо да кажемо и треба да кажемо и сви ми. Да се окренемо Њему као једином чокоту уз који може лоза наше душе, наших живота да узраста, да се пење ка Небу. Када свако од нас препозна Њега као чокот и крене да расте тада ће и они око њега то да виде, сви ћемо као народ и као стадо Божје да узрастамо, да се пењемо ка небу како су то некада чинили наши преци. Уколико, међутим, што је често био случај, у последњим деценијама, сада можда мало мање, заборавимо ко нас држи у постојању, ко је сама потка нашег постојања, онда све што радимо нема благослова, пропада, губи се и гаси. Српски народ не може да постоји без Христа, ми смо народ чији настанак и само постојање је везано за Свету Гору, за свете Немањиће, Светог Симеона, Светог Саву. Тај светогорски етос је утиснут у душу нашег народа и с тога они који се Њега одрекну, они се врло брзо одрекну и онога што је српско име и постану нешто друго“.
„Није случајно што на Светој Гори расте лоза Симеона Немање. Ко је био у Хиландару могао је да види, она расте из цркве, доноси плод већ 800 година. Грожђе са ове лозе се не једе, већ монаси прикупе то грожђе, осуше га и онда се то грожђе са сјемењем дели као благослов како би бездјетни брачни парови могли да имају дјецу. Многи су на овај начин добили дјецу, а то нам показује да о будућности нашег рода брину светитељи који су овај наш род основали. Они са небеса посматрају шта ми овдје чинимо. То важи како за оне које знамо као велике светитеље у нашем роду, тако и за наше претке, а и за наше потомке. Немојте мислити да су наши преци пасивни, немојте мислити да су они на небесима, а јесу, јер наша гробља су света гробља, то су хришћанска гробља, да они тамо не вапе пред Христом за наш народ и за наше спасење, али, потребно је да се ми мало помјеримо, имајући сву ову помоћ, имајући руку која нам је пружена од самог Господа, до светитеља, наших предака. Потребно је да ту руку прихватимо и да се за њу ухватимо. Само тако ћемо моћи да уживамо у тој благодати и само тако ћемо да се повратимо ономе што је наше претке одржало толико вјекова на овим просторима“.
„Нека би нас Господ наш Сведржитељ одржао, нека би нас умножио, нека би нас увео у живот вјечни гдје ћемо, ако Бог да, са свима светима, са нашим прецима кроз све вјекове, кроз сву вјечност да се радујемо Њему као што се радујемо на данашњи дан Спасовдан, дан Пантократора“, поручио је архимандрит Андреј.
Литургију је појањем пратио хор монахиња из манастира Брњак са Косова и Метохије.
Заједничарење је настављено уз трпезу љубави, а домаћин славе је био Недељко Булатовић.
