У поподневним часовима јучерашњег дана, после свечаног отварања Светог и Великог Сабора и током његове прве радне сесије, саборно је слушана и темељно дискутована садржина првог саборског документа "Мисија Православне Цркве у савременом свету", који је претходно припремљен на сабрању предстојатељâ православних цркава у Шамбезију 21-28. јануара текуће године и који је уз уважавање примедби Српске Православне Цркве акламативно усвојен уочи јутрошњег почетка нове радне сесије.
Иако је акламативном усвајању првог саборског документа, који сажима апсекте доприноса Православне Цркве овладавању мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима и укидању расних и других дискриминација, како поднаслов овог акта иначе прецизније каже, претходио вишедеценијски период несумњиво темељне припреме, о његовој садржини се на лицу места могла чути упечатљиво конструктивна и на тренутке жустра богословска дискусија, која се у атмосфери искреног братољубља одвијала међу корифејима православног богословља данашњице, углавном епископима. За примедбама митрополитâ пергамског Јована Зизјуласа, нафпактског Јеротеја Влахоса, диоклијског Калиста Вера и других значајних православних теолога, чији су увиди највише погађали садржину документа као насталу током периода у којем је свет погођен несагледивим антрополошким променама и стога теже кадру да адресира све најважније аспекте аутентичног православног искуства широм различитих и новонасталих животних контекста, уследили су коментари архијерејâ Српске Православне Цркве, Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића, умировљеног Владике захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића и Епископа бачког др Иринеја Буловића.
На основу непосредне реакције учесникâ на примедбе истакнутих делегата Српске Православне Цркве стечен је утисак да су оне наишле на разумевање аудиторијума и прихватање од стране председавајућег Патријарха васељенског Вартоломеја и сапредседавајућих првојерараха православних цркава. Полазећи од аргумената изведених из аутентичног предања Православне Цркве и не штедећи помена ставове новојављеног светитеља и великог српског богослова Јустина Ћелијског, примећено је, дакле, да првом саборском документу недостају извесни христолошки и сотириолошки увиди који управо могу надоместити његову мањкавост, засновану на немогућности да њиме буде обухваћена целокупност проблематике православног сведочења у савременом свету. Постављањем, међутим, темеља на универзалнији план, и истицањем улоге Цркве као живог присуства Царства Бога Тројице у историји, омогућено је универзалније решење, односно примењивије разумевање историје којој есхатолошка мера није ни Бог ни човек, но Богочовек, Господ Исус Христос. Ове примедбе, чијим је уношењем текст добио на прецизности и које су истовремено дале на значају Српској Православној Цркви, а које ће завршетком рада Светог и Великог Сабора постати доступне у оквиру коначне садржине документа, посебно су се тицале параграфâ о пастирском старању Цркве за младе и осмишљавању људских достигнућа хришћанским вредностима.
После уобичајеног почетка саборског дана служењем Свете Литургије у манастиру Пресвете Богородице Путеводитељнице, који се налази уз здање саме Православне Академије, данас је рад Сабора настављен и његову главну данашњу тему чини садржина документа о православној дијаспори, донетог на Четвртој предсаборској конференцији у Шамбезију 6-12. јуна 2009. године, која као таква дира у саму срж еклисиолошког идентитета и стварних изазова православља у савременом свету. Примедбе делегатâ Српске Православне Цркве ни данас нису изостале, док се њима више може говорити тек по саборском усвајању радног документа.
Преузето са www.spc.rs
