У цркви Светог Јована Крститеља у Затону код Бијелог Поља, 21.јуна су одржани традиционални духовни сусрети "Видовдански дани“. Послије вечерње службе у порти манастира духовно собрање је почело стиховима и бесједом пароха подгоричког и директора радио "Светигоре“ протојереја Предрага Шћепановића.

"Шестодвадесетшест Видовдана Боже,/ Косово се умирит не може. Све су битке завршене давно,/само битка за Косово равно/ шест вјекова непрекидно траје/ и трајаће докле гавран граје. И данас се кукавице моја,/ не зна исход Косовскога боја.

Ово су стихови косовког пјесника, метохијског погорелца, Момира Војводића, написани 1989, за 600 година Косовског боја.

О. Предраг је подсјетио и на другог пјесника Милана Петровића који је писао пјесму о Видовдану у емиграцији.

"Ко варваре позва да пожуре,/ ко почупа косовске божуре,/ко повади ђеци очи живе,/ ко у гробља претвори нам њиве,/ко нам сруши градове и села,/ко развали цркве и распела,/ ко нам скиде рубине са грба,/ ко изврши страшан покољ Срба./И глас нам се у горама губи,/ јер све паде што Србију љуби,/ нема мора гдје још стигла није/ капља крви рањене Србије.“

"Заиста су море крви пролили наши Свети преци, а вријеме брзо пролази и покрива заборавом оно што се не би смјело заборавити – дјела и сјај Немањићке Србије, Лазареве Србије."

"Обукли смо се у плашт европске културе, постали смо робови телевизора и биоскопа, или, како је отац Јустин говорио мртвог мора европске културе. А све што нам је велико било је на Косову, и све што је имао да остави отац сину и овај своме сину, била је нада. Нада да ће осванути један нови Видовдан. И тако је то ишло. Пет вјекова су наши славни преци, а ови слободарски крајеви то боље знају, голим грудима тупили османлијске сабље и жељели да сване нови Видовдан", бесједио је о. Предраг.

Он је казао да су Видовдан и Велики Петак два празника када у цркви, и поред све радости Царства Небескога и све свјетолости, осјећамо тугу, јер су у заранку Видова дана наши преци кренули у једну унапријед земаљску изгубљену битку, али у битку за Царство Небеско.

"Један величанствени жртвеник, једна епопеја на жертвеном пољу Косову, и кренули су онда када је Душан умро 1355. Отворена је капија и наше свето православље, наше свете цркве биле су у великој опасности. И тајанствена књига из Јерусалима ишла је ка Лазару. Он је могао да изабере царство земаљско или Царство Небеско. Када су 1453. окупирали Цариград, сви су инзутра чекали и гледали у небо, не би ли се тај пораз одгодио."

"Овдје је било другачије, јер су наши преци кренули у сусрет смрти причешћени у цркви бијелој, цркви у Самодрежи и одатле су отишли у незаборав. Увијек, када причамо о Косову, морамо се сјетити свих оних јунака, јер нас њихова крв обавезује. И сва крв коју су пролили наши преци, била је да освете Косово. И када су дошли Балкански ратови моји и ваши дједови су једни друге називали осветницима Косова“, рекао је о. Предраг.

Објаснио је да се свети мученик косовски Лазар на иконама слика са главом у руци, као Свети Јован Крститељ, у "чијем обасјању смо се сабрали“.

"И у ове преткосовске и предвидовданске дане, и нама се та иста књига Јерусалимска поставља – којем ћемо се привољети царству. Царство земаљско је гњило јер човјек из овога свијета износи само скрштене руке и праведна или неправедна дјела своја, а Царство Небеско, тај величанствени жртвеник на који су своју главу, своју крв, по Косову Пољу пролили наши преци."

"Та крв нас опомиње, јер од када је свијета и вијека човјек је проповиједао о правди, кривди, љубави и мржњи, ономе што га је засмијавало и ономе пред чиме је остајао затечен. Пала су многа царства, али је остала прича о Косову, прича коју су вјекови причали и прича коју и ми вечерас причамо у овом Затону, у цркви Светог Јована, у овим путевима који нас воде ка жертвеном пољу Косову."

"Па нека би жртва Светог кнеза Лазара остала жртва која је принесена за све нас. Да знамо да какве год олује, мјене и промјене овом нашом историјом иду, "а наша је кућа на друму“, и каква год нас искушења сколе, као народ Божији знамо да хиљаде и хиљаде косовских мученика, витезова, да њихова крв вапиије на небу и да ће нас штитити њихова света заштита и небеска помоћ."

"И да када год будемо народ Божији, народ Христов и народ Светог кнеза Лазара никада се нећемо завући у то руно европске културе и никада нас неће захватити западњачка ријека. Нека би Бог дао да нас Свети кнез Лазар све сабере и уједини и да будемо народ слоге.И каква год искушења да нас задесе, да знамо да има спасења за овај свијет јер има Спаситеља Господа Исуса Христа и Мученике. Мученици, свети кнеже Лазаре и остали косовски Новомученици, молите Христа за нас. Догодине у Затону а догодине и на Косову Амин, Боже дај,“ бесједио је о. Предраг.

Кроз глуму и рецитацију београдски глумци Ташана Ђорђевић и Лазар Дубовац дочарали су епске пјесме преткосовског и косовског циклуса, а наступали су и глумци Бјелопољског позоришта, као и тамбурашки оркестар "Лимски бисери“.

Своје стихове о Косову казивали су пјесници Горан Ћетковић, Милица Краљ, Ранко Јововић, а наступили су млади фрулаш Балша Јовановић и хармоникаш Бранко Јовановић. Стихове су рецитовали и Слободан Зоран Обрадовић и млађана Јована Обрадовић, као и Анђела Шпањевић, а уз струне гусала наступио је Милан Дашић и други.

Гостима се захвалио домаћин сусрета јереј Синиша Јанковић а за бројне учеснике и госте у порти цркве је приређена трпеза љубави.