У Мајсторовини, древној немањићкој светињи, 12. јуна 2015, сахрањени су земни остаци блаженопочившег схиархимандрита Јоаникија (Зиндовића), дугогодишњег игумана ове свете обитељи.

Свету заупокојену литургију служио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са бројним свештенством и свештеномонаштвом Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке, рашко-призренске и милешевске.

У току литургије од оца Јоаникија се опростио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, а на опијелу надгробно слово је одржао владика Јоаникије.

Отац Радомир, његов дугогодишњи пријатељ,је подсјетио колико је отац Јоаникије имао чврсту вјеру када му је прије четири године конзилијум љекара ВМА саопштио да му је остало још 40 дана живота.

"Он је рекао љекарима, па добро, ко ми то свједочи, ко то тврди да ћу ја живјети само 40 дана, ако не прихватим вашу терапију, на шта му одговарају да је у питању конзилијум од 7 највећих љекара. Сви ми који смо живјели са њим а и сви ви знате да је он био човјек ријетке вјере, тврде, непоколебљиве, али видите како и у пракси, он је од 40 дана својом тврдом вјером продужио свој живот на 4 године, таман онолико колико је било довољно да заврши оно што је започео, да доврши свој живот у покајању и да данас изиђе пред лице Божије“, бесједио је отац Радомир.

Он је подсјетио на еванђелску причу у којој Господ поручује: "Будите као дјеца, јер је таквих Царство Небеско“.

„И заиста, ако је ико био одрасло дијете, то је био отац наш Јоаникије. Када је плакао, плакао је као дијете, када се радовао, радовао се као дијете. Када је љубио и волио, радио је то као дијете, а када је прекоријевао и љутио се и то је радио као дијете. Велики је то дар који је он имао“, бесједио је о. Радомир и додао да би послије његове „грдње“, сви брзо схватали да је то био велики благослов и да је свака његова ријеч била изречена са љубављу.

О. Радомир је посебно истакао очеву врлину, коју Господ истиче међу другима, а то је монашка врлина служења другима.

"Током деведесетих година био је сабрат манастира Црна река, гдје је и замонашен, и гдје је служио братији. Ево његове браће са Косова данас су овдје дошли да га испрате. Када је дошао у Црну Гору, тих 90-их, у манастир Цетињски, свима нама је служио без резерве, све до дана када је дошао овдје у овај порушени древни манастир, крајем 90-их година и у њега уградио више од 15 последњих година свог живота.

И ја вјерујем да међу вама нема никога а да он му није послужио на начин колико је то било у његовој моћи. То су велика три залога пред којим он данас излази пред Господа и ми се молимо Богу како за његову душу, за њега самога, тако се и њему молимо да нас помене, јер из овог живота, који је и њему био патња од дјетињства, читавог живота је био дубоко уцвијељен. И сигуран сам да ће му, од данашњег дана и његовог упокојења, Господ обрисати сузе и сву тугу коју је у животу носио. Нека га Господ упокоји у насељима праведним, у животу праведном гдје нема ни туге ни уздисања, него гдје је живот вјечни, вјечне правде, вјечне истине Оца и Сина и Духа Светога у вјекове вјекова“, рекао је, опраштајући се од блаженопочившег игумана Јоаникија о. Радомир.

Преосвећени епископ будимљанско-никшићки Јонаикије је казао да је отац Јоаникије имао богат живот саткан од патње и љубави.

"Дошао је на овај свијет са плачем а одлази са осмјехом. Цио његов живот био је проткан богатим садржајем. У дјетињству је био лишен родитељске љубави, јер су му родитељи рано преминули. Ту рану је носио цијелог живота, али је био богат осјећањем – колико патњом толико и љубављу. А овај наш живот, уколико је квалитетан, углавном је спој патње и љубави. Од када је пошао монашким путем његов живот заиста карактерише вјерност и служење Богу, неодступно, чувањем савјести. Био је човјек из ових гора са насљеђем планинштака и горштака и јунака и хајдука и често је говорио да му није лако да савлађује своју природу, али је у томе показао невјероватно велики подвиг“, бесједио је владика Јоаникије. Он је истакао да је отац Јоаникије показао да је човјек дубоког карактера, вјере, велике чежње за Богом и божанском љубављу, али и велике чежње и за љубављу међу људима“, рекао је владика и додао да се увијек трудио да се брзо измири са свима, поштујући заповијест "да сунце на зађе у гњеву нашем...“.

Он је додао да је о. Јоаникије прошао монашки пут од Црне реке и да је, послије царскога града Призрена, послије оног надахнућа које је примио на распетом Косову, дошао у Црну Гору, гдје је служио вјерно ћивоту Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. Владика Јоаникије је нагласио да се његов труд посебно показао у обнови древне светиње Мајсторовине, коју је својим трудом и љубављу подигао и обновио из трња, за шта му дугујемо посебне заслуге.

"Није било лако доћи овдје у светињу која је била зарасла у трње, која је била доста заборављена и понижена. Требало је прво то трње растријебити. Али отац Јоаникије је, као прави подвижник Христов, кренуо у тај подвиг са радошћу. Сијекући трње око ове светиње он је заправо тријебио трње из своје душе као прави Христов војник који се бори са својим страстима, својим манама, јер је заиста ту свету дужност примио као изузетну прилику да угоди Господу.

Овдје је три зиме презимио у колиби, поред ове светиње. Три хладне зиме он је загријевао своју душу молитвом и свакодневним служењем Господу. И заиста у том је био примјер свима нама, изузетан карактер, који је нарочито заблистао у ове три четири године болести, али у раније јер је он сакривао болест.

Владика Јоаникије је казао да је када је болест откривена, отац био непоколебљив и одлучан да све дане које му је Господ одредио, проведе у посту, молитви, Богоугађању, да се измири са свима онима са којима је некада долазио у сукоб, ...да измири своје дугове.

"Није лако било обнављати ову светињу. Морало се задуживати и понижавати. Али, заправо, с њим се догађало оно што је Господ рекао: -Онај ко се понижава тај ће се и узвисити.

И ево данас када се са њим праштамо, дивимо се његовом подвигу, његовим врлинама и благодаримо му за све оно што је учинио за ову светињу. Он је себе узидао у обнову ове светиње. И ето Бог зна послије колико времена сахрањујемо игумана овог манастира, који је оставио добар темељ будућим нараштајима свештенослужитеља који ће овдје служити. Он је показао добар примјер какав се ријетко среће – толике издржљивости, толике вјерности, толике љубави, толике спремности на жртву, али био је и велики покајник. Кајао се за сваку ријеч уколико није била сагласна са вољом Божијом. Његова савјест је била пробуђена до последњег издисаја“, казао је владика.

Он је испричао како га је, на око пола сата прије издахнућа назвао о. Јоаникије и тражио један благослов.

"А заправо, ја сам од њега добио благослов. И тражио је опроштај за све, а ја наравно нисам имао шта њему да праштам јер се никада ни мени ни никоме није замјерио, јер он није допуштао да сјеме гњева или неспоразума пусти своје коријење. Он је изнад свега тога, као прави монах, као прави подвижник имао покајање, јер ми носимо грехове својих предака, и своје грехове и често их нисмо свјесни. А он је био свјестан те грешности људске природе и у том погледу од њега можемо изузетно много научити“, поручио је владика Јоаникије.
Он се потом посебно обратио монасима, скрећући им пажњу о примјеру како је отац Јоаникије служио Господу.

"У све дане болести, а и прије тога гледао је да што чешће служи, да што чешће стане пред престо Божији, али је исто тако ревновао да чита молитву непрестану, да се подвизава. Вјежбао се све до последњега свога издисаја у подвигу Исусове молитве. И о томе ми је понешто говорио, жалећи се како није стекао Исусову молитву. А заправо његове последње дане је красило толико самопознање својих грехова и својих мана, и доживио је право монашко просветљење, и зато овај његов осмјех је знак да је Господу угодио у своме краткоме животу, у да је испунио свој задатак и благослов који му је Господ повјерио када га је послао у овај свијет. И нека га Господ награди за његове трудове, за његове подвиге, за његове муке. Нека га Господ утјеши у своме живототворноме вјечноме наручју, њега који је цијелога живота носио бол из дјетињства свога, био душа осјетљива и преосјетљива. Нека га Господ у Царству своме обрадује и утјеши и награди и настани међу свима Светима. Нека га упокоји и наручју Светога Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и Светога мученика Кнеза Лазара Косовског“, бесједио је владика а потом се обратио драгом старцу.

"Драги оче архимадрите, хвала ти на љубави, на служењу, на вјерности, хвала ти на твојој црквености коју си показао и посвједочио, није то било лако у овоме времену великих искушења. Ни једног момента се ниси поколебао да идеш Христовим, Божијим путем а било је искушења“ бесједио је владика опраштајући се од оца Јоаникија. Имамо данас, додао је он, монаха који су строги, али углавном за своју сујету и за своје потребе.

"А старац Јоаникије је знао да буде строг, али ради имена Господњега, њега је карактерисао онај праведни гњев. И није био од оних монаха који је био спреман себе да штити, већ од оних који је био спреман увијек прво себе да осуди и да за мане и грешке других себе осуди, што је посвједочио много пута. Бог га је за многа трпљења наградио тиме што је задобио љубав од све братије од манастира Црне реке, Цетињског манастира, од братије манастира Светог Василија Острошког, манастира Ђурђевих Ступова – и једних и других и од свег нашега монаштва и од вјернога народа“, казао је владика и похвалио његовог сабрата Миљана, који је дошао у ову светињу по послушању и показао велику љубав, његујући старца у његовим последњим данима за шта му, казао је владика неће бити ускраћен вијенац код Господа.

Владика је пожелио вјернима да успомена на оца Јоаникија буде на поуку како треба служити Господу и светој Цркви, како треба вјеровати и вјеру држати у чистоти, правди и истини, увијек се борећи са својим гријесима, манама, чистећи своју савјест.

Епископ је на крају упутио последњи опроштај драгом старцу.

"Још једном, драги оче Јоаникије нека ти је благословен пут којим данас идеш јер ти је припремљено мјесто покоја“.

Блаженопочивши игуман Јоаникиије је сахрањен у порти манастира Мајсторовина.