Одржан научни скуп о дјелу Жарка Команина

23. јуна 2015, у књижари "Матице српске“ у Подгорици одржан је научни скуп о дјелу Жарка Команина – "Критичка и поетска мисао о књижевном дјелу Жарка Команина“.

Дјело Жарка Команина је ријеч, ријеч која се да и која мора да се одржи. А то је најтеже у људском роду. Од стварања до данас, све се врти око дате ријечи и њеног одржања односно издаје. Свијет у којем јесмо, створен је датом ријечју, њеним одржањем или издајом, и свијет који је створио Жарко Команин јесте управо то: давање, држање, свједочење свемоћне ријечи. Ријеч је, дакле данас, о ријечи Жарка Команина која се још боље држи него онда када је написана. Вријеме у својој тежњи ка вјечности стоји на њеној страни – рекао је др Драго Перовић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори на почетку научног скупа посвећеног писцу Команину. Како је додао, то није ријеч дата било коме, већ завичају у коме се вјечито боре побједници и поражени.

Учеснике научног скупа "Критичка и поетска мисао о књижевном дјелу Жарка Команина“ поздравио је и владика Јоаникије, испред Епархије будимљанско – никшићке која је заједно са Матицом српском организатор.

"Поштовани предсједниче Матице српске у Црној Гори, уважена и цијењена родбино Жарка Команина, драга господо који сте се данас сабрали на овај научни скуп, да кажемо, књижевни помен Жарку Команину."

"Овај скуп свједочи да је Жарко међу нама и да је његова ријеч дјелотворна, да он живи, да живи његово дјело, да је добило нови живот послије његове смрти.
Жарко је вјеровао у божанско поријекло ријечи, у њену чудесну моћ да открива, да расвјетљује, да васкрсава и он је био посвећеник ријечи, српског језика, слиједећи понајвише Вука, Андрића и Његоша. Његово бављење српском ријечју учинило га је мајстором ријечи, умјетником ријечи чије се дјело чита, прима, памти и мислимо да је он био један велики дар и благослов нашем времену."

"Жарко је човјек икона. Он је носио бол од свог дјетињства, оплемењивао га. Он је истовремено носио истину, а истина увијек боли и даје нови живот, носио утјеху, носио и свјетлост. Његов бол је био племенит, људски, косовски, али не мање и свечовјечански, зато је он свима нама био близак. Он је истовремено био и посвећеник божанске свјетлости која се у слаповима, како је то на једном мјесту забиљежио, изливала непрестано из Острошке светиње. Он је вјеровао да та свјетлост прожима све и овај свијет и доње светове, али је вјеровао и да је она присутнија и да јаче, интензивније сија у оном другом свијету, душама праведника и мученика, међу којима је видио лик свог оца. Због тога је Жарко толико нама потребан, а нарочито због тога што је у себи носио измирење, није носио осуду због злочина који је извршен над његовим оцем и над његовом породицом, него је само носио племенити бол који га је приближавао сваком човјеку, који га је приближавао и побједницима и пораженима, а он је видио својим прозорљивим очима и пораз побједника."

"Он је разумијевао наше противрјечности. Носио је ону стару, племениту, човјечну Црну Гору, Црну Гору сочне српске ријечи, али не знамо колико је за живота то било вредновано и примијећено. Он није своју вриједност и свој значај наметао никоме, али како вријеме одмиче, ја сам увјерен, да ће нам Жарко бити све потребнији и све више присутан међу нама.
Мене радује што је Матица српска организовала овај скуп. Епархија будимљанско-никшићка је и овог пута радосно прискочила да да подршку и то ће чинити у свакој сличној будућој прилици. Све вас поздрављам и веома се радујем овом скупу. Нека овај скуп буде свијећа у спомен Жарку Команину“, истакао је владика Јоаникије.

Предсједница Организационог одбора, проф. др Лидија Томић појаснила је разлоге за одржавање овог скупа у години када се навршава 80 година од рођења овог писца и пет година од његове смрти.

"Скуп је организован с идејом да се послије једног дужег периода освијетли Команинов књижевни опус, да се критичком и поетском мишљу укаже на својства његовог књижевног дјела и да се, новим читањем, иновирају и обогате књижевно-историјска тумачења његовог дјела. С друге стране, Команин припада традицији српског језика и књижевности, као и вертикали књижевног стваралаштва у другој половини 20. вијека, због чега је неопходно да се одреди значај Команиновог дјела", навела је др Томић. Посебно наглашава да је "Команин вјеровао у снагу ријечи и биће језика, у наталожено памћење, у вјечност и "унутрашње вријеме" које спаја прошлост, садашњост и будућност“.

Књижевник и уредник СКЗ у Београду Драган Лакићевић истакао је да су главне Команинове теме произашле из подјеле на побједнике и поражене након Другог свјетског рата. Као посебан квалитет истиче чињеницу да иза свих његових прозних остварења, која су дубоко архетипски трагична, хришћански освијетљена, у ствари стоји поезија. Како истиче, Команин је писао „отворену књигу“, наглашеног духа завјештања.

"То је она књига у коју писац уноси најважније исказе свог духовног и мисаоног живота, одабрану књижевну и личну материју, поетичку суштину онога што је на другачији начин приказано у претходним књижевним облицима", каже Лакићевић.
Др Душко Бабић који је говорио о библијској конотацији Команинових тема, посебно се бавио и значајем сјећања у дјелу овог писца.

"Човјек је и жив и мртав у духу, у мисли и ријечи. Зато је први и најграбљивији вид умирања заборав, а сјећање основни човјеков отпор умирању. Од смрти је отето оно што остане у сјећању, али не као проста чињеница сјећања, него као истина о животу, као чувар смисла и припадања нечем вишем, непролазном. Управо то је простор причања и приче", каже др Бабић.

Посљедња два романа, др Јован Делић посматрао је током јучерашње сесије као лабудову пјесму, опроштај од живота, односно у оквиру сукоба унутар једног истог, а не различитих свјетова. По њему Команин је наглашавао крстоносну симболику, која није везана само за хришћанско поимање човјековог мучеништва, него и за најраније архетипске митове о људима. По њему, битно је нагласити и да је Команин био аутентични трагичар у својим романима баладама.

"Нема писца у другој половини 20. вијека који толико вјерује у трагедију као Команин. Зашто? Да бисте писали трагедију морате вјеровати у систем вриједности. Ви морате знати што је вриједно, а шта није, разликовати добро од зла. Двадесети вијек у тај систем вриједности много не вјерује, то је вијек гротеске, вијек разних трагикомедија, али, Команин је вјеровао и у катарзу и у трагедију", наглашава др Делић.

Учесницима научног скупа и гостима јуче је током пријеподневних сесија приказан документарац Соње Вујадиновић из 1997, "Трагања Жарка Команина“ у продукцији ТВ Никшић.

Планирано је да се до јануара наредне године објави зборник радова са овог скупа.

Другу пријеподневну сесију отворило је излагање проф. др Петра Пијановића који његова посљедња два романа "Ако те заборавим, мој оче“ и "Љетопис вјечности“ посматра као диптих роман. Др Марко Недић такође је говорио о значају сјећања у његовим романима, док се проф. др Живко Ђурковић усредоточио на мотиве његових романа, који потичу од сасвим реалних топоса и дешавања у Другом свјетском рату. Зато, како се могло схватити из овог излагања, можемо пратити линију на којој се налазе сукоб, заборав, помирење, спасење и очишћење, односно да читаво његово дјело тежи ка превазилажењу погубних братских подјела у Црној Гори. Књижевник Милутин Мићовић бавио се темом поражених у Команиновом дјелу.

"Поражени су они који сазнају дубљу истину и кроз сазнање те истине, једино тако је могуће опростити крвнику, и то је поента цијелог Команиновог дјела. Домоћи се дубље истине, гдје је праштање, и гдје Божја сила учествује у обнављању наше првобитности гдје можемо свима све опростити – рекао је Мићовић.
На крају се обратио др Синиша Јелушић, који је разлагао тезу о трагичности Команинових јунака у аналогији са античком трагедијом.

Током прве сесије говорио је и пјесник Ранко Јововић, који истиче да је Команин уклети пјесник, чије прозно дјело је сурови афоризам српске књижевности, чија тајна још није до краја дешифрована.

"Команинова душа вјерујем и данас сања истински бољи свијет, од оног бољег за који су се борили браћа и крвници. И сад, ја видим мог пријатеља и истинског брата како хода београдским улицама, како се осмјехује лијеп и леп као Александар Блок, а његова појава неће престати да свједочи у српској литератури о суровим страницама, о братској погибији и заблуди", нагласио је Јововић.