У суботу 6. јуна 2015, на празник Преподобног Симеона Дивногорца и Оданије Педесетнице, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Косијерево у Петровићима код Никшића.
Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије и Митрополије црногорско-приморске.
Током Литургије Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одслужио је помен за покој душе Чедомира Мијова Лучића, истакнутог историчара, књижевника и филозофа који се у Господу упокојио августа прошле године.
Обраћајући се сабраном вјерном народу, члановима породице Лучић, његовој родбини, пријатељима, колегама по струци и браћи по перу, Епископ Јоаникије је подсјетио на бројне дарове које је посједовао овај јединствени човјек, „човјек од науке, од знања, од пера, од интересовања, али није само то, него и човјек страха Божјег“.
"Сабрали смо се, драга браћо и сестре, да прославимо име Божје и да се на овој светој служби сјетимо нашег Чеда. Надамо се да је он сада у бољем свијету него што смо ми. За тим свијетом он је чезнуо од свог најранијег узраста, за наручјем Христовим“.
"Чедо је био човјек од науке, жељан знања; његова душа је чезнула да сазна што више корисних истина. Бавио се науком озбиљно, свестрано и до краја свог живота, човјек од науке, од знања, од пера, од интересовања, али није само то, човјек страха Божјег. Ако је међу научницима у 20. вијеку било таквог онда је то био Чедо Мијов Лучић, који је спојио право, истинско знање и страх Божји, вјеру чисту, свету и то га посебно одликује. Имао је и не тако мали књижевни дар па нам се чини да је тај дар, иако је био, прије свега, историчар, човјек од егзактне науке, али је пјеснички дар код њега понекад преовлађивао. Посједовао је нарочит и јединствен дар када пише научне радове, када се удубљује у тајне историје, да уђе у дубљи смисао историје и да поетизује историју, тако да је његову науку било читати као читати поезију или роман“, рекао је Његово Преосвештенство.
Живот Чеда Лучића био је проткан болом и тугом, подсјетио је Владика у свом обраћању. Рано је остао без оца, граховског мученика и ту рану он је носио до краја живота, а продубила је још једна дубља рана, када је прерано изгубио сина Мија, због чега се никада није утјешио.
"Било је у њему нешто до те мјере богочежњиво, богољубиво, братољубиво и жртвено да се није чудити што је последње године живота провео као испосник, као човјек који нема ништа са овим свијетом, иако је свима поклањао своју љубав. Милина је било са њим разговарати и чути од њега ријеч, али је и било болно и тешко гледати његово толико мучење. Нешто заиста исконско је било код њега присутно, то је био човјек већег талента, већих дарова, које није било лако носити. Божји човјек, ни мрава никада у животу није згазио, једна душа осјетљива и преосјетљива, али и истинољубива“.
"Храбро је свједочио своја увјерења и своја осјећања, истицао своје српско име мученичко, свој језик, предање и истину о граховским мученицима. Сјећам се његовог говора овдје одржаног приликом сахрањивања граховских мученика. То је величанствен говор, то је историја, то је поезија, али и велика истина коју је он овдје саопштио, говор који је био достојан толике жртве, говор великог познавања ствари, великог осјећања за трагедију која нам се догодила, великог осјећаја за нашу братску погибију. Жалио је Чедо свог оца и своје рођаке, али је уз то била присутна жалост и саосјећање за трагедију нашег укупног српског народа“, нагласио је Преосвећени Епископ.
По одслуженој Литургији и помену, у Црквено-народном дому, који је манастиру Косијерево приложило братство Лучић, а у чему је са великом љубављу и трудом учествовао и Чедомир Лучић, одржан је округли сто "Бесједе у гори“ у част овог истакнутог српског научника, књижевника, правника и професора.
Скуп су организовали Епархија будимљанско-никшићка, завичајно Удружење Црногораца у Херцеговини „Петар Петровић Његош“, Удружење Граховљана Стара Херцеговина, Друштво српских књижевника Црне Горе и Херцеговине.
О лику и дјелу пок. проф. др Чедомира Лучића говорили су: академик Зоран Лакић, проф. др Радослав Милошевић, доц. др Глигор Самарџић, проф. др Радмило Пекић, др Будимир Алексић, књижевник Перивоје Поповић, проф. др Мирослав Додеровић, проф. др Александар Стаматовић, књижевник Милутин Мићовић, мр Васиљ Јововић, Слободан Вучинић, Драган Лучић, Милан Лучић, Анто Лучић и Милован Ковачевић.
Излагања поменутих аутора са скупа "Бесједе у гори“ о лику и стваралаштву Чедомира Лучића биће накнадно објављени у Зборнику радова.
