Поводом годишњице упокојења ликовног умјетника Жарка Војичића из Никшића, ових дана је у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, уприличена изложба слика овог аутора чија појава је на нашој ликовној сцени, према мишљењу многих, била специфична и енигматична.

Поздрављајући бројну публику, породицу Војичић, пријатеље и колеге почившег Жарка, сабране на отварању изложбе његових слика, тачније заједничко вече сјећања "на непоновљиво и неупоредиво живо присуство Жарка Војичића, сјећања које је као и сам живот: дубоко, болно, разорно, а опет нечујно, лагано, безазлено, кротко интимно“.

"Ова изложба има намјеру да, ако је то могуће, узврати на Жакову љубав и доброту. Због тога што је ово Жакова изложба она и не жели да буде ништа друго него скромна, као он, да нас лагано вечерас и ових дана прошета кроз наша запуштена сјећања ако што је посљедњих деценија нашим урушеним градом и нашим отупјелим душама „ходао говорећи“ господин чија се фигура, корак, живот и дјело разликују од сваког нашег овоземљског чепукања овом тегобном земљом“.

'Ови дани треба да нас запитају да ли је још увијек, као што је то само Жак знао, могуће успорити до бесконачности убрзано вријеме, како је могуће освојити а сачувати простор, како се изборити са бескрајем виђења и безбројем енергија, изаћи из њих на недокучив видиковац, изаћи са њима на платно, распростријети или сабити себе на великим или малим форматима“.

"Како арсенал стријела, које погађају у срце душе, савладати и преобликовати, уздићи у за нас недокучиви свијет апстракције, свијет апстрактног надреализма, у ком су апстракције животније од самог живота, а оно надреално реалније од ваздуха који удишемо, вина које пијемо, људи које волимо. Поднијети достојанствено ковитлац живота и из њега, изнад њега а опет са њим, пренијети се у свој умјетнички свијет значило је за Жака заћи тамо иза, иза привида, површности, баналности, свакодневнице, колотечине“.

"И кад све то радиш у свом граду, у овом простору, враћајући му се својом сликарском генерацијом и својим талентом, то је значило унапријед се одрећи оног што би ти други простори даровали, пристати на неразумијевања ћутећи, никад не приговорити ником, знати да оно више не може да стане у мањем, и да се са тим мораш помирити и стварати. И у том стварајућем ћутању, које говори више од свега љубити истину човјека“, казао је Перовић.

У организацији изложбе сјећања на Жарка Војичића учествовало је више ликовних стваралаца из Никшића, пријатељи и колеге овог умјетника, о чијем стваралаштву није много писано, иако је било изузетно поштовано и хваљено међу позналаоцима ликовне умјетности. Идеја за ову изложбу потекла је од свештеника Слободана Јокића, који се обратио пригодним словом.

"Сваки сусрет са Жаком био је доживљај и догађај за себе. И кад сам га познавао само као човјека који шета Никшићем замишљен и загледан у даљину осјетио сам неку блискост са њим, а онда упознавајући га временом сам схватио да његова замишљеност и загледаност у ствари не иде у даљину већ у дубину трагања за смислом постојања и човјека и свијета. Он се није само загледавао у ту дубину већ је цијелим својим бићем био погружен у тајну постојања и предат за тим трагањем“.

"Његов живот и његова умјетност су били управо трагање за тим смислом. Оно што, по мом скромном мишљењу, чини Жаркову умјетност вриједном и трајном је та игра боја, линија, композиција, облика и на крају форми и кроз њих тражења опет оне дубине човјековог смисла и постојања“.

"Његова умјетност нам открива да је жак нашао и живио смисао и преносио га на своје слике, а преко њих га је свједочио и преносио и преноси на друге, јер, управо човјековом животу треба вратити садржај, људима треба вратити изгубљени смисао и квалитет живота. Жарко је шетајући кроз историју, фотографију, поезију, својим сликарством и животом успијевао да избјегне "безвезне ствари“, апстракцију, кланове, администрацију, једном ријечју пролазност и дошао је до онога шта је и тражио, дошао је до незаборава, до постојања и трајања у будућности“, рекао је јереј Слободан Јокић.

Немогућност да се интегрише у постојећи систем (друштвени и умјетнички), као и лична неуклопљеност и ескапистичка неукалупљеност, према мишљењу Љиљане Караџић, историчара умјетности, исплели су око Војичићевог "лика и дјела“ романтичну ауру уклетног умјетника, који је најчешће смјештан под опште, безбједне одреднице.

"У раним годинама фигуративног сликарства са надреалистичким предзнаком, а у зрелом добу под одредницу апстрактног експресионизма. Тиме је његовом раду даван званични легитимитет, али је истовремено прећутно издвајан и изолован из заједнице која не трпи дисонантна искакања. Заправо, таква позиција ни мало удобна у смислу друштвене афирмације и пратећих бенефита, омогућила је умјетнику недириговано, потпуно слободно дјеловање из бочних "рукаваца“ који су мање претенциозни и често занимљивији од официјалних токова црногорске сцене“.

"Без обзира на то каквим је темама био заокупљен, Војичић се у њих уграђивао до краја, страсно и без задршке. Готово сваким својим радом, без унапријед задате стабилности конвенције, отварао је метафизичка питања живота и смрти, нудећи или подсјећајући посматрача на егистенцијалне истине, неоткривене, прећутане или напросто заборављене“, запажа Љиљана Караџић.

Отварању изложбе присуствовала је умјетникова мајка Савета и братанић Марко, који је захвалио је у име породице Војичић.

Уз информацију да ће изложба слика Жарка Војичића у галерији Црквено-народног дома у Никшићу бити отворена недјељу дана, предлог о именовању улице у Никшићу Жарковим именом, који је потекао од његових пријатеља, а предочио је доц. др Драго Перовић:

"Тако и он, као и њему у умјетничком удесу ближњи Никшићани, свак у својој области, и свак на посебном врхунцу, а са истом дубином доживљаја, израза и разумијевања трагикомике умјетности и живота, Живко Николић и Новица Тадић, остаје изазов овом граду да им узврати ако за то има душу или, ако уопште хоће да има душу и срце. Какав смисао има град чији Шетач нема у њему своју улицу?“