Његово Високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, са свештенством, на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља – Ивањдан, у понедељак 7. јула 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у храму, који је посвећен овом празнику, у Рожајама.
Сабранима се ријечју архипастирске бесједе обратио Високопреосвећени Митрополит Методије, честитајући празник и храмовну славу.
„Драги оче Слобо, часни оци, браћо и сестре, дјецо Божја, сретна вам слава. Велики празник Светог Јована Крститеља, рођендан, а само три рођендана се у Цркви прослављају, три рођендана и три зачећа: Христово, Богородичино и Светог Јована Крститеља. Сва остала рођења су „на вересију“, то значи видјеће се шта ће од тих људи бити. Ми имамо обичај данас да прослављамо рођендане и треба да се радујемо новом животу и дару Божјем, али, увијек, треба имати на уму и то да је она последња тачка овога живота, кад човјек прелази у живот вјечни, битна и у том последњем дану се сабирају сви дани човјечији и то представља оно истинско и право рођење за вјечност. То је овдје, на овој земљи упокојење. Зато кад светитеље славимо славимо их онај дан кад су се упокојили, јер су за тај дан безбједно прешли преко ријеке, на другу страну, у уточоште, у луку, у Царство небеско“.
„Црква није случајно одвојила три рођендана да прославља у свом календару и у свом животу и Црква војујућа на земљи и торжествујућа не небу, јер је дуго припремано њихово рођење у домостроју спасења људског и предвјечном плану Божјем. Господ Кога су најављивали пророци у Старом завјету и наговјештавали Његово рођење, а и Свети Јован Крститељ, чусмо данас на празник његовог рођења, у данашњем Јеванђељу да се јавио архангел Гаврило његовом оцу свештенику Захарију, који је са својом невјестом Јелисаветом позне године дочекао у бездјетности, а то се у јеврејском народу сматрало за велико проклетство, гријех и биљег којим је Господ обиљежио те људе да немају своје потомство. Зато, кад се он непрестано молио, у својим позним годинама, за потомство и да Господ скине срамоту с њега и његове супруге који су, као што каже Јевнађеље, беспријекорно живјели у посту и молитви, испуњавању свих заповијести Божјих, свештенику Захарију архангел Гаврило јавио, шест мјесеци раније него што ће јавити Дјеви Богородици да благовијести највећу вијест у историји рода људског о рођењу Спаситеља свих људи“, казао је Владика.
Додао је да се пола године раније јавио, у храму док је кадио, Захарији и рекао му да је Господ услишио молитве његове, да их је спасио од срамоте и да ће његова жена Јелисавета родити му сина и, при том, још више од тога, да му надјене име Јован што значи Бог се смиловао.
„И још каже да ће он бити Претеча, односно ићи ће испред Онога Који треба да дође да Га најављује и да припреми стазе Његове којим ће Христос, Који треба да се оваплоти, да дође и да народ припреми да буде спреман за долазак Његов. Онда он каже у својој старости: Како ћу ја знати да ће то тако бити, јер сам ја стар и сува је утроба невјесте моје, жене Јелисавете, а он му каже: Изгубићеш моћ говора, бићеш нијем до часа кад ће се испунити ово пророчанство као знак твог невјеровања, и милости и љубави Божје које има да се збуде над вама“.
„Кад је дошло вријеме да роди Јелисавета сви су се окупили сродници, радујући се томе и кад се родио младенац питају како да му дају име, а Јелисавета каже Јован, знајући од свога мужа који јој је написао и знаковима говорио шта му се десило и шта му је рекао архангел Гаврил. Родбина каже: Нико се тако није у вашој породици звао, дајте да му дамо име оца његовог Захарија да се продужи то име. Не, него да буде Јован, она каже. Онда се они окрену Захарији и кажу: Реци нам знацима како да му дамо име, а он на таблици дрвеној напише Јован и тог момента проговори и сви виде велико чудо Божје да ће од тог дјетета бити велики човјек и пророк“, бесједио је Митрополит Методије.
Три рођендана, навео је Владика, која прославља Црква дуго су припремана у домострију спасења људског. Свети Јован иде испред Господа, само пола године старији, и све до своје трудесете године боравио је у пустињи.
„Због чега? Не зато што је тако хтио, јер је тако била промисао Божја. Онај који је владао тим просторима цар Ирод, кад се Исус родио, чувши од мудраца да се родио цар Израиљев и мислећи да је то неко ко ће да га угрози на његовом престолу, њега и његове наследнике, послао је војнике да сву дјецу по Јудеји побију и Јерусалиму од двије године па наниже. У том покољу, кад су кренули да убију, чувши да се родио Јован, хтјели су и њега да убију, мајка чувши то Јелисавета побјегла је у пећину у пустињи. Кад војници нису нашли малог Јована кога су тражили да и њега убију, онда су за освету убили његовог оца Захарију у храму, који је мученички страдао. Он је пророковао за свог сина да ће бити Претеча Христов. И онда, каже Јеванђеље да се крв његова усирила и скаменила на поду од храма као свједочанство злочинства Иродовог“.
„Зашто је почео да проповједа са 30? То је пунољетство код јеврејског народа, прије 30 година нико није могао да нешто јавно каже, да износи свој став, да буде зрео, да да неки свој допринос заједници у којој живи. Тек са 30 година се пунољетство стицало и добијало право да се нешто каже. Дакле, са 30 година излази у пустињу Свети Јован, проповједајући, а његова мајка је, одмах, пошто су дошли у пустињу, умрла и он као одојче, њега су анђели подизали у пустињи. Кад је достигао 30 година проповједао је народу, крштавао је крштењем покајања, говорећи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Шта је Царство небеско и какво је оно те се приближило? Како ћемо и по чему знати да је Царство небеско близу или да је дошло овдје међу нас? Присуство Божје је Царство небеско, живот у заједници с Богом је Царство небеско“, поучавао је Митрополит будимљанско-никшићки.
По његовим ријечима Царство небеско није неко мјесто за које треба да купимо карту и да стигнемо као на географску одредницу, већ је то стање у коме наша душа пребива у односу и заједници са Богом.
„Да би могли да ступимо у заједницу са Богом у земљи, која је сва огрезла у гријеху и у гријеху лежи, морамо да се покајемо, да отворимо и направимо мјесто и простор за долазак Божји у срце наше и у наше животе. Покајање је тај поступак отварања двери људског срца за улазак и говорење Господу: Да, Господе, приђи, уђи и усели се у срце моје. Тако је ишао и само то је проповједао Свети Јован. Почетак проповједи Христове је био тек након смакнућа и убиства Светог Јована Пророка. Значи, Господ је ћутао и ћутке посматрао, ишли су ученици Његови за Њим и ништа није проповједао док је позивао Јован на покајање. Кад Га је Јован видио рекао је: Гле, јагње Божје које је дошло да узме; шта да узме на себе? Да узме онај највећи терет кроз који је смрт дошла у овај свијет, а то је да узме гријехе овога свијета на себе и да нас од њих и од тог терета ослободи“.
„Није могао Свети Јован да нас ослободи тог терета, нису могли ни сви праведници и пророци који су до Христа били да нас ослободе ни од гријеха, ни да нас ослободе од смрти, која је кроз гријех ушла, да нас спасу. То је могао само да уради Син Божји. По чему је, у ствари, велики Свети Јован? Најављивао је долазак у историји личност која је по суштини својој Бог, а Бог, иако Бог својим божанством није био ограничен и апсолутна другост у односу на сву творевину коју је створио, а тиме и нас људе, у односу на нас људе, узео је на себе и у својој личности Христос сјединио божанско и човјечанско, и постао истинити човјек не за једно вријеме, не привремено, не дјелимично него у потпуности и до краја постао човјек, остајући истовремено и истинити Бог. Дакле, истинити Бог и истинити човјек је Христос Господ Спаситељ. Само у Његовој личности спајају се божанско и човјечанско. Само се у Његовој личности и кроз Њега и Њиме може спасити цјелокупна творевина. Спасење творевине је у заједници с Богом, а остварење заједнице с Богом дешава се само и једино може у личности Христовој“, рекао је Владика.
Зато данас, поручио је Владика Методије, прослављамо Светог Јована који је Њега најављивао, и његов рођендан.
„Славимо његово зачеће у октобру, празнујемо и усековање када је он живот свој положио за истину и правду, а он нас својим животом и подвигом све нас људе, позивајући нас на покајање, истовремено позива да иступимо из простора таме, а тама и ноћ, каже Господ, кад ходимо по ноћи тад се спотичемо, у пренесеном значењу то је гријех, односно грјеховно људско стање, помрачење и ума и срца гдје одступа од нас благодат Божја и гдје више не знамо шта је истина, ни шта је правда, ни шта је милост, ни шта је доброта, све божанске особине остају далеко од нас. Дакле, данашњи празник нас позива на покајање и позива нас на заједницу са Јагњетом Божјим око Којег смо данас овдје сабрали“.
„Лијепо је кад се саберемо на данашњи празник и славу овог храма, ужелимо се једни других јер се нисмо одавно гледали, онда причамо једни с другима иако још служба траје. Служба је, у ствари, разговор са Богом, а без заједнице са Богом и без тог дубљег осјећања Његовог присуства сва друга заједница, односи и везе осуђене су на пропаст, ако нису осољене нашом заједницом с Богом и благодаћу Божјом. Све људске заједнице у овом свијету, ако нису благословене благодаћу Божјом кроз наш однос с Богом, оне се распадају и не могу да трају. Свједоци смо данас тога шта се дешава у свијету и у људским односима. Однос људски је и брак, зато је и Света тајна зато што се склапа с благословом. Ако нема благослова Божјег, распада се и брак као људска заједница. А данас највише, можда, него икад, у историји људског рода човјечанство болује од распадања људске заједнице само због тога јер је заједница с Богом запостављена, и маргинализована и стављена у други план. Дакле, кад дођемо у храм, дошли смо у присуство Божје. Овдје узносимо своје молитве Богу и прозбе, као што је Свети Захарија узносио у олтару великог Соломоновог храма за себе, а онда му се јави анђео и каже: Услишене су молитве. Тако ће се јавити, на разне начине се Господ јавља свим људима у овом свијету и даје потврду да је услишио и чуо наше молитве. До тога не може доћи док се Њему не окренемо и Њему не завапимо и не прихватимо руку Његову, пружену ка нама Спаситеља нашег“.
„Сретна вам слава, Бог вас кријепио, снажио, благодаћу својом, умножио ваша добра дјела и молитве, да будемо налик нашим прецима који су дизали овај храм, живјели на овим просторима, окупљали се на овим великим славама и догађајима, прослављајући не себе и дјела руку својих, него прослављајући Бога Спаситеља нашег и све угоднике Његове, који су ишли путем Његовим, показали примјер како ми треба да живимо“, поручио је Високопреосвећени Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије.
Вјерни народ је приступио Светом причешћу.
Празнична литија је опходила храм, а потом је освештан и преломљен славски колач и благосиљано жито.
Домаћин овогодишњег сабрања био је Видак Булатовић, а дио славског колача и обавезу да буде домаћин славља идуће године преузео је Његош Магдалинић.
